Intervju sa Dejanom Cicmilovićem

Intervju sa  Dejanom Cicmilovićem

 

Dejan Cicmilović, prvak drame, glumac u pozorištu, na filmu, televiziji i radiju koji ima trocifreni broj ostvarenih uloga u dosadašnjoj karijeri, reditelj, profesor.  Režirao u amaterskim i profesionalnim pozorištima preko četrdeset predstava. Pedagogijom se bavi od 2005. godine kao asistent na predmetima scenski govor i tehnika glasa na dramskom odseku pri Fakultetu umetnosti u Nišu IUNP, a 2009. godine je počeo da predaje glumu u zvanju docenta na Fakultetu umetnosti u Kosovskoj Mitrovici. Od 2019. godine je u zvanju redovnog profesora na ovom fakultetu.

U intervjuu nam govori o različitim temama iz glumačkog i pozorišnog života, kao i o predstojećoj premijeri predstave „Deobe”.

 

 

Posle višegodišnjeg iskustva na daskama koje život znače, ali i na televiziji i filmu, šta je za Vas ono što glumu čini da bude više od profesije ˗ da bude život i da bude ljubav?

Ja se glumom bavim veoma dugo profesionalno, od 15. godine svog života kada sam upisao glumačku školu u Nišu, potom akademiju, što znači da sam u ovoj profesiji više od 30 godina. Ta vrsta idealizacije teatra i glume je odavno prošla, u smislu da se razmišlja o tome da pozorište može da menja svet ili da napravi neku veliku promenu. Pozorište može da promeni pojedinca, u to sam siguran. I misija teatra jeste u tome da onim što mi glumci izvodimo na sceni probamo na neki način da postavimo izvesna pitanja i ponudimo određene odgovore; naravno i da promenimo koliko možemo nečije mišljenje u sali, odnosno kod publike koja nas gleda. To je moć koju mi imamo. Još uvek me drži vera u to  da je misija koju glumci pozorišta treba da ispunjavaju pokušaj da se utiče na nečije mišljenje u pozitivnom smislu i uticaj na nekog da promisli o svom životu i postupcima. To je nešto što me goni da se ovim poslom bavim.

 

A šta birate, pozorište, film ili TV seriju?

Nažalost, usled nekih turbulencija koje se dešavaju u estetskom smislu, pozorište me u poslednjem periodu nekako manje izaziva, iskren da budem. Neke nove tendencije u teatru nisu moja šolja čaja. Postdramsko pozorište, mada se ono pogrešno naziva postdramskim, u pitanju je totalno pozorište, nije nešto čime sam oduševljen. Nemam ništa protiv te vrste teatra, ali toliko je besmislenih i nebitnih tema obrađivano kroz tu vrstu pozorišta da je počelo da me se ne tiče, zbog čega mi je krivo. Trenutno sam u fazi kada se sklanjam iz pozorišta i sklanjaću se još neko vreme jer ne bih želeo da mi se pozorište smuči, već želim da ostane nešto lepo u meni, pa onog trenutka kad budem bio spreman da ponovo uđem u neke takve angažmane koji su veći, onda ću se vratiti u tom smislu. Teatar je moja prva ljubav, ona uvek ostaje u meni, a ovi ostali mediji su prosto deo našeg posla i u njima se takođe dobro osećam kao i u pozorištu.

 

Profesurom se bavite već jako dugo, a od pre dve godine ste i redovan profesor na fakultetu. Da li sebe više nalazite u profesuri ili glumi i zašto?

Profesura i pedagoški rad su bili neka posledica mog ličnog iskustva i potrebe da mladim ljudima prenesem svoja iskustva i znanje koje sam stekao u ogromnom broju predstava koje sam u životu uradio. Bilo ih je preko 130, koliko se ja sećam, što je za glumca mojih godina baš velika cifra. Ja u pedagoškom radu zaista uživam i svaki moj student mi je zaista veoma drag i kao kolega, jer pokušavam da sa većinom njih igram koliko mogu i kad mogu. Ali to je potpuno jedna druga priča u odnosu na samo pozorište, nema tu nikave sličnosti osim toga što se bavimo istim poslom. Pedagogija i sam rad u pozorištu i u drugim medijima nisu isti. Pedagogija ima svoje zakonitosti, svoja pravila, pozorište je nešto drugo.

 

Kakvo je Vaše zapažanje o budućim glumačkim generacijama koje uveliko stasavaju?

Kad dođe ta četvrta godina, studenti uvek pitaju šta ćemo posle fakulteta i uvek mi je veoma loše kada dođe do tog pitanja, prosto nemam odgovor. Kažem, ako se ugledate na mene, nećete u karijeri proći onako kako vi zamišljate. Ja nisam čovek koji se ikada bavio politikom, klanovima, vezama, kombinacijama itd, već sam se uvek oslanjao na svoj talenat i on me je gurao i doveo tu gde sam sada. Kvalitet je nešto što bi trebalo da se prepozna, a vreme u koje živimo i život, društvo, okolina me apsolutno demantuje u tom smislu. Ali, da im nije lako, nije, u to sam siguran. Naša generacija je drugačije ulazila i prolazila kroz pozorište. Naravno da su postojala određena pravila. Prvo, glumaca je mnogo manje bilo, kao i akademija, škola i nije bila ove vrste hiperprodukcije glumaca kao što je poslednjih desetak godina. Naše generacije su prolazile kroz jednu trijažu tako što su na sve ispite i diplomske dolazili upravnici, reditelji, producenti, filmski reditelji, kolege itd i na taj način, kako da kažem, „kupovali“ glumce, u želji da ih vide u svojim ansamblima. Tako je većina ljudi iz moje generacije ulazila u pozorište. Pritom, svako ko je došao u pozorište imao je probni rad koji je trajao 6 meseci ili godinu dana gde su date prilike glumcu da odigra određene uloge, a onda je umetnički savet na kraju procenjivao koliko je taj glumac vredan, ne osporavajući njegov talenat i školu, već koliko je kao čovek i kao osoba kvalitetan i koliko se on uklapa u ansambl u koji treba da uđe. Dakle, bila je vrlo stroga selekcija u tom smislu. U ovom smislu sada, hiperprodukcija glumaca ne dovodi do toga već naprotiv, sad je, po mom mišljenju, jedna anarhija i nema više takve vrste trijaže, već se u pozorište ulazi na raznorazne načine koji su najmanje umetnički i ne odnose se na kvalitet.

 

A kakva je razlika u razvoju jednog glumca danas i u vreme kada ste Vi bili student?

U vreme kada sam dobio prvi angažman ‘91. godine u Teatru „Joakim Vujić” u Kragujevcu, uprava pozorišta i umetnički savet su vodili računa o apsolutno svakom glumcu, naročito o mladom glumcu. Vodili su ga kroz različite uloge i podele i na taj način proveravali u svim žanrovima. Tako su se glumci oblikovali i sticali iskustva u različitim žanrovima i prelazili jako mnogo literature, pisaca i svega onoga što je potrebno da se glumac maksimalno edukuje. Ono što inače fali glumcima sadašnjih generacija je upravo to – opšta kultura, koja je trebalo da se stekne u osnovnoj i srednjoj školi, a koja ne postoji uopšte. Dolazi do jednog pada kvaliteta, ali ne u smislu talenta, već u smislu opšteg obrazovanja. Glumac pre svega mora da bude vrlo obrazovan, vrlo načitan, vrlo obavešten o svemu i da bude stalno znatiželjan, ne samo u posmatranju ljudi i okoline već i uključujući se u neke društvene okolnosti, posmatrajući šta se to oko njega dešava u opštem smislu.

 

 

Nedavno ste imali premijeru „Deoba” u Srpskom narodnom pozorištu, a 09.04. nas premijera očekuje u Nišu. Šta nam možete reći o predstavi, a šta o liku Koste Cvetića koji tumačite?

„Deobe” su nastale dramatizacijom Spasoja Ž. Milovanovića, upravnika Niškog pozorišta i dramaturga Srpskog narodnog pozorišta na osnovu romana Dobrice Ćosića, jednog od najvećih i kapitalnih dela srpske književnosti. Ta dramatizacija je, po mom mišljenju, napravljena prilično kompleksno, ali u radu sa rediteljem se dosta toga razbistrilo i došli smo do predstave koja prati jednu priču, priču o porodici, što je esencija našeg društva i našeg života i kako mogu deobe, koje su i ideološke i političke (obrađuje se period početka Drugog svetskog rata) da utiču na porodicu i kako ideologija i politika mogu da dovedu do tragičnog raspada jedne porodice. To je tema ove naše predstave. Sam roman „Deobe” obrađuje još mnogo tema, ali i deobe same su nažalost u našem društvu i našoj istoriji postale odlika našeg mentaliteta. Mi ne umemo da se ne delimo, a onda su nam krivi neki drugi što se dešava to što se dešava. Ako se vratimo u istoriju, mi smo se delili od Obrenovića, Karađorđevića, Tita, partizana i četnika pa do Miloševića, Đinđića, Vučića, Đilasa i šta ja znam… Dakle, nikad nismo uspeli da se konsolidujemo kao društvo i da se negde u nečemu složimo. Te deobe su nam glave došle i o tome u stvari Ćisić govori u romanu. Naravno, mi u našoj predstavi uopšte nemamo tu vrstu političke konotacije niti se time bavimo; mi se vraćamo na esenciju društva, koliko ta deoba može da utiče na porodicu i kako to može tragično da se završi.

Kosta Cvetić je major kraljeve vojske, školovani oficir, profesionalac, čovek koji je u službi države, odnosno po njemu u službi kralja jer je njemu vrhovni komandant kralj, bez obzira što je u tom trenutku kralj otišao za Englesku i dolazi neka nova partija i novi ljudi. On se u svom tom previranju slabo snalazi, u tim deobama ne zna na koju stranu da ode. Da li da se priključi četnicima, partizanima, da ostane kraljev vojnik… On je svestan da je država u tom trenutku okupirana od strane Nemaca, a zbog patriotizma i ljubavi prema sopstvenoj domovini normalno da dobija vojnički poriv da je brani, ali ne zna sa kim da je brani, kojoj struji da se priključi. To je njegova deoba. Tako da čak i svoju porodicu žrtvuje zbog toga. Pred ultimatumom koji mu je postavljen ˗ da se preda ili će mu porodica stradati, on odluči da se ne predaje. Jer je ideološki potpuno na strani svoje države, patriota je, profesioalac je, vojnik je i drugačije niti želi, niti hoće, niti ume da razmišlja.

 

Kako ste se pripremali za ovu ulogu i u kojoj meri je ona bila izazovna za Vas?

Nije bilo teško, s obzirom na to da je većina uloga u našem komadu više tipskog karaktera i oni prate jednu liniju. Nemaju neku vrstu velikog razvoja ili transformacije jer je ceo komad baziran na jednoj vrsti fragmentarne dramaturgije. Scene su brze i slike nailaze jedna za drugom, mi kroz ceo komad pratimo sve to, ali osim glavnog lika koji ima neku svoju dramu koju nosi od početka do kraja, likovi više prikazuju koncepciju i temu komada nego što mogu da se razviju.

 

Vaš kolega iz ansambla Miloš Cvetković takođe igra u predstavi. Kakav je odnos vaših likova?

Miloš igra sina glavnog junaka i to je jedna tema, jedna linija radnje, a mi ostali koji smo da kažem produkt tog vremena, vučemo neku drugu liniju radnje. Paralelne su priče. Nas dvojica konkretno nemamo zajedničkih scena, samim tim ne možemo ni da imamo određeni odnos na sceni.

 

A šta privatno mislite o svom mlađem kolegi?

Mislim sve najbolje, naravno. Samo mi je žao što je jedan tako odličan, veliki, sjajan glumac i čovek i jedan posvećenik teatra morao 10 godina da čeka da bude primljen za stalno u Narodno pozorište Niš. Miloš Cvetković važi za jednog od 10 najboljih glumaca njegove generacije. Hvala bogu pa se desilo da bude primljen u Pozorište i eto, valjda je zaslužio da bude u stalnom angažmanu posle ne znam koliko glavnih uloga, premijera i nagrada u svojoj karijeri.

 

Koje su to sličnosti i razlike SNP-a i Narodnog pozorišta Niš ˗ od produkcije pa do same arhitekture zgrade pozorišta?

SNP je ogromna zgrada koja ima u sebi tri ili četiri scene. Velika scena SNP-a je otprilike veličine jednog fudbalskog igrališta. Mala scena je 4 puta veća od scene Niškog pozorišta. U gledalište na Velikoj staje 1200, a na Maloj 500 i nešto ljudi. Drugo, SNP u svojoj organizaciji i svojoj koncepciji ima 3 ansambla. Dramu, koja ima najmanje članova, negde oko 40 u angažmanu. Onda je tu balet i opera. Kad kažemo opera, samo tu dolazi hor, orkestar itd. Dakle, SNP je jedna ogromna mašinerija i jedna velika firma, fabrika za proizvodnju umetničkih programa koja broji negde oko 600 ljudi, tako da je u tom smislu neuporediva sa Niškim pozorištem. S druge strane, nedaće Niškog pozorišta su uglavnom zasnovane na tome da pozorišno sveto trojstvo ˗ ansambl, uprava i Grad, nikako da se spoje i počnu da razmišljaju isto. To se retko dešava, a kad se povremeno desi, onda se i dese neke predstave. Ali Niško pozorište ima naravno svoje kvalitete. Pre svega mislim na to da još uvek u Narodnom pozorištu Niš postoji određen broj glumaca koji su vrlo kvalitetni, u punoj snazi i mogu da od tog pozorišta naprave nešto dobro i da izađu dobre i kvalitetne predstave. S druge strane, Niško pozorište takođe ima jednu jako dobru zgradu, funkcionalnu jer je zgrada pravljena namenski da bude pozorište. Ono što nedostaje Niškom pozorištu u odnosu na SNP prosto je nemoguće napraviti. Produkcijski, normalno da SNP, s obzirom na to da je finansirano i od Republike i od Pokrajine i Grada, može sebi da priušti takve vrste programa kao što su opera, balet i drama. Čim ima više novca, produkcija je naravno i bolja i veća i snažnija. Ono što Narodnom pozorištu Niš fali, to je upravo novac.

 

Savet za mlade, buduće kolege?

U se i u svoje kljuse.

 

Autor: Stanislava Petrović

---