српски
English
Интервју са Дејаном Цицмиловићем
Интервју са Дејаном Цицмиловићем
Дејан Цицмиловић, првак драме, глумац у позоришту, на филму, телевизији и радију који има троцифрени број остварених улога у досадашњој каријери, редитељ, професор. Режирао у аматерским и професионалним позориштима преко четрдесет представа. Педагогијом се бави од 2005. године као асистент на предметима сценски говор и техника гласа на драмском одсеку при Факултету уметности у Нишу ИУНП, а 2009. године је почео да предаје глуму у звању доцента на Факултету уметности у Косовској Митровици. Од 2019. године је у звању редовног професора на овом факултету.
У интервјуу нам говори о различитим темама из глумачког и позоришног живота, као и о предстојећој премијери представе „Деобе”.
После вишегодишњег искуства на даскама које живот значе, али и на телевизији и филму, шта је за Вас оно што глуму чини да буде више од професије ˗ да буде живот и да буде љубав?
Ја се глумом бавим веома дуго професионално, од 15. године свог живота када сам уписао глумачку школу у Нишу, потом академију, што значи да сам у овој професији више од 30 година. Та врста идеализације театра и глуме је одавно прошла, у смислу да се размишља о томе да позориште може да мења свет или да направи неку велику промену. Позориште може да промени појединца, у то сам сигуран. И мисија театра јесте у томе да оним што ми глумци изводимо на сцени пробамо на неки начин да поставимо извесна питања и понудимо одређене одговоре; наравно и да променимо колико можемо нечије мишљење у сали, односно код публике која нас гледа. То је моћ коју ми имамо. Још увек ме држи вера у то да је мисија коју глумци позоришта треба да испуњавају покушај да се утиче на нечије мишљење у позитивном смислу и утицај на неког да промисли о свом животу и поступцима. То је нешто што ме гони да се овим послом бавим.
А шта бирате, позориште, филм или ТВ серију?
Нажалост, услед неких турбуленција које се дешавају у естетском смислу, позориште ме у последњем периоду некако мање изазива, искрен да будем. Неке нове тенденције у театру нису моја шоља чаја. Постдрамско позориште, мада се оно погрешно назива постдрамским, у питању је тотално позориште, није нешто чиме сам одушевљен. Немам ништа против те врсте театра, али толико је бесмислених и небитних тема обрађивано кроз ту врсту позоришта да је почело да ме се не тиче, због чега ми је криво. Тренутно сам у фази када се склањам из позоришта и склањаћу се још неко време јер не бих желео да ми се позориште смучи, већ желим да остане нешто лепо у мени, па оног тренутка кад будем био спреман да поново уђем у неке такве ангажмане који су већи, онда ћу се вратити у том смислу. Театар је моја прва љубав, она увек остаје у мени, а ови остали медији су просто део нашег посла и у њима се такође добро осећам као и у позоришту.
Професуром се бавите већ јако дуго, а од пре две године сте и редован професор на факултету. Да ли себе више налазите у професури или глуми и зашто?
Професура и педагошки рад су били нека последица мог личног искуства и потребе да младим људима пренесем своја искуства и знање које сам стекао у огромном броју представа које сам у животу урадио. Било их је преко 130, колико се ја сећам, што је за глумца мојих година баш велика цифра. Ја у педагошком раду заиста уживам и сваки мој студент ми је заиста веома драг и као колега, јер покушавам да са већином њих играм колико могу и кад могу. Али то је потпуно једна друга прича у односу на само позориште, нема ту никаве сличности осим тога што се бавимо истим послом. Педагогија и сам рад у позоришту и у другим медијима нису исти. Педагогија има своје законитости, своја правила, позориште је нешто друго.
Какво је Ваше запажање о будућим глумачким генерацијама које увелико стасавају?
Кад дође та четврта година, студенти увек питају шта ћемо после факултета и увек ми је веома лоше када дође до тог питања, просто немам одговор. Кажем, ако се угледате на мене, нећете у каријери проћи онако како ви замишљате. Ја нисам човек који се икада бавио политиком, клановима, везама, комбинацијама итд, већ сам се увек ослањао на свој таленат и он ме је гурао и довео ту где сам сада. Квалитет је нешто што би требало да се препозна, a време у које живимо и живот, друштво, околина ме апсолутно демантује у том смислу. Али, да им није лако, није, у то сам сигуран. Наша генерација је другачије улазила и пролазила кроз позориште. Наравно да су постојала одређена правила. Прво, глумаца је много мање било, као и академија, школа и није била ове врсте хиперпродукције глумаца као што је последњих десетак година. Наше генерације су пролазиле кроз једну тријажу тако што су на све испите и дипломске долазили управници, редитељи, продуценти, филмски редитељи, колеге итд и на тај начин, како да кажем, „куповали“ глумце, у жељи да их виде у својим ансамблима. Тако је већина људи из моје генерације улазила у позориште. Притом, свако ко је дошао у позориште имао је пробни рад који је трајао 6 месеци или годину дана где су дате прилике глумцу да одигра одређене улоге, а онда је уметнички савет на крају процењивао колико је тај глумац вредан, не оспоравајући његов таленат и школу, већ колико је као човек и као особа квалитетан и колико се он уклапа у ансамбл у који треба да уђе. Дакле, била је врло строга селекција у том смислу. У овом смислу сада, хиперпродукција глумаца не доводи до тога већ напротив, сад је, по мом мишљењу, једна анархија и нема више такве врсте тријаже, већ се у позориште улази на разноразне начине који су најмање уметнички и не односе се на квалитет.
А каква је разлика у развоју једног глумца данас и у време када сте Ви били студент?
У време када сам добио први ангажман ‘91. године у Театру „Јоаким Вујић” у Крагујевцу, управа позоришта и уметнички савет су водили рачуна о апсолутно сваком глумцу, нарочито о младом глумцу. Водили су га кроз различите улоге и поделе и на тај начин проверавали у свим жанровима. Тако су се глумци обликовали и стицали искуства у различитим жанровима и прелазили јако много литературе, писаца и свега онога што је потребно да се глумац максимално едукује. Оно што иначе фали глумцима садашњих генерација је управо то – општа култура, која је требало да се стекне у основној и средњој школи, а која не постоји уопште. Долази до једног пада квалитета, али не у смислу талента, већ у смислу општег образовања. Глумац пре свега мора да буде врло образован, врло начитан, врло обавештен о свему и да буде стално знатижељан, не само у посматрању људи и околине већ и укључујући се у неке друштвене околности, посматрајући шта се то око њега дешава у општем смислу.
Недавно сте имали премијеру „Деоба” у Српском народном позоришту, а 09.04. нас премијера очекује у Нишу. Шта нам можете рећи о представи, а шта о лику Косте Цветића који тумачите?
„Деобе” су настале драматизацијом Спасоја Ж. Миловановића, управника Нишког позоришта и драматурга Српског народног позоришта на основу романа Добрице Ћосића, једног од највећих и капиталних дела српске књижевности. Та драматизација је, по мом мишљењу, направљена прилично комплексно, али у раду са редитељем се доста тога разбистрило и дошли смо до представе која прати једну причу, причу о породици, што је есенција нашег друштва и нашег живота и како могу деобе, које су и идеолошке и политичке (обрађује се период почетка Другог светског рата) да утичу на породицу и како идеологија и политика могу да доведу до трагичног распада једне породице. То је тема ове наше представе. Сам роман „Деобе” обрађује још много тема, али и деобе саме су нажалост у нашем друштву и нашој историји постале одлика нашег менталитета. Ми не умемо да се не делимо, а онда су нам криви неки други што се дешава то што се дешава. Ако се вратимо у историју, ми смо се делили од Обреновића, Карађорђевића, Тита, партизана и четника па до Милошевића, Ђинђића, Вучића, Ђиласа и шта ја знам… Дакле, никад нисмо успели да се консолидујемо као друштво и да се негде у нечему сложимо. Те деобе су нам главе дошле и о томе у ствари Ћисић говори у роману. Наравно, ми у нашој представи уопште немамо ту врсту политичке конотације нити се тиме бавимо; ми се враћамо на есенцију друштва, колико та деоба може да утиче на породицу и како то може трагично да се заврши.
Коста Цветић је мајор краљеве војске, школовани официр, професионалац, човек који је у служби државе, односно по њему у служби краља јер је њему врховни командант краљ, без обзира што је у том тренутку краљ отишао за Енглеску и долази нека нова партија и нови људи. Он се у свом том превирању слабо сналази, у тим деобама не зна на коју страну да оде. Да ли да се прикључи четницима, партизанима, да остане краљев војник… Он је свестан да је држава у том тренутку окупирана од стране Немаца, а због патриотизма и љубави према сопственој домовини нормално да добија војнички порив да је брани, али не зна са ким да је брани, којој струји да се прикључи. То је његова деоба. Тако да чак и своју породицу жртвује због тога. Пред ултиматумом који му је постављен ˗ да се преда или ће му породица страдати, он одлучи да се не предаје. Јер је идеолошки потпуно на страни своје државе, патриота је, професиоалац је, војник је и другачије нити жели, нити хоће, нити уме да размишља.
Како сте се припремали за ову улогу и у којој мери је она била изазовна за Вас?
Није било тешко, с обзиром на то да је већина улога у нашем комаду више типског карактера и они прате једну линију. Немају неку врсту великог развоја или трансформације јер је цео комад базиран на једној врсти фрагментарне драматургије. Сцене су брзе и слике наилазе једна за другом, ми кроз цео комад пратимо све то, али осим главног лика који има неку своју драму коју носи од почетка до краја, ликови више приказују концепцију и тему комада него што могу да се развију.
Ваш колега из ансамбла Милош Цветковић такође игра у представи. Какав је однос ваших ликова?
Милош игра сина главног јунака и то је једна тема, једна линија радње, а ми остали који смо да кажем продукт тог времена, вучемо неку другу линију радње. Паралелне су приче. Нас двојица конкретно немамо заједничких сцена, самим тим не можемо ни да имамо одређени однос на сцени.
А шта приватно мислите о свом млађем колеги?
Мислим све најбоље, наравно. Само ми је жао што је један тако одличан, велики, сјајан глумац и човек и један посвећеник театра морао 10 година да чека да буде примљен за стално у Народно позориште Ниш. Милош Цветковић важи за једног од 10 најбољих глумаца његове генерације. Хвала богу па се десило да буде примљен у Позориште и ето, ваљда је заслужио да буде у сталном ангажману после не знам колико главних улога, премијера и награда у својој каријери.
Које су то сличности и разлике СНП-а и Народног позоришта Ниш ˗ од продукције па до саме архитектуре зграде позоришта?
СНП је огромна зграда која има у себи три или четири сцене. Велика сцена СНП-а је отприлике величине једног фудбалског игралишта. Мала сцена је 4 пута већа од сцене Нишког позоришта. У гледалиште на Великој стаје 1200, а на Малој 500 и нешто људи. Друго, СНП у својој организацији и својој концепцији има 3 ансамбла. Драму, која има најмање чланова, негде око 40 у ангажману. Онда је ту балет и опера. Кад кажемо опера, само ту долази хор, оркестар итд. Дакле, СНП је једна огромна машинерија и једна велика фирма, фабрика за производњу уметничких програма која броји негде око 600 људи, тако да је у том смислу неупоредива са Нишким позориштем. С друге стране, недаће Нишког позоришта су углавном засноване на томе да позоришно свето тројство ˗ ансамбл, управа и Град, никако да се споје и почну да размишљају исто. То се ретко дешава, а кад се повремено деси, онда се и десе неке представе. Али Нишко позориште има наравно своје квалитете. Пре свега мислим на то да још увек у Народном позоришту Ниш постоји одређен број глумаца који су врло квалитетни, у пуној снази и могу да од тог позоришта направе нешто добро и да изађу добре и квалитетне представе. С друге стране, Нишко позориште такође има једну јако добру зграду, функционалну јер је зграда прављена наменски да буде позориште. Оно што недостаје Нишком позоришту у односу на СНП просто је немогуће направити. Продукцијски, нормално да СНП, с обзиром на то да је финансирано и од Републике и од Покрајине и Града, може себи да приушти такве врсте програма као што су опера, балет и драма. Чим има више новца, продукција је наравно и боља и већа и снажнија. Оно што Народном позоришту Ниш фали, то је управо новац.
Савет за младе, будуће колеге?
У се и у своје кљусе.
Аутор: Станислава Петровић