Преузето са
Фестивал ће се одржати од 7. до 14. септембра у Народном позоришту у Нишу; бит ће одигране представе из Србије, Словеније, Хрватске, Бугарске…
Фото: Редитељ и професор на Факултету драмских уметности Влатко Илић (Уступљено Al Jazeeri)
Редитељ и професор на Факултету драмских уметности Влатко Илић говори о селекцији међународног позоришног фестивала “Театар на раскршћу”. Фестивал ће се одржати од 7. до 14. септембра у Народном позоришту у Нишу. У оквиру фестивала биће одигране представе из Србије, Словеније, Хрватске, Бугарске… У складу са мотом овогодишњег фестивал “Шта ћемо радити кад се поново сретнемо/Човек није машина” говоримо о сусретима на раскршћу као не само просторној него и временској категорији, о спремности позоришта да демонстрира креативни одговор изазван кризом.
– Мени је прва асоцијација на сусрет растанак, поготово када говоримо о важним сусретима, свесни смо да неће бити вечни. Али је заправо то и њихова драж, они су време које издвојимо и током којег се посветимо неким људима. Без обзира да ли сусрети трају дан или месец дана. У том контексту, имајући на уму фестивал “ Театар на раскршћу” и мотив раскршћа, знамо да само окупљање предвиђа или најављује већ неки следећи сусрет. Потребно је разилажење да бисмо се опет срели и мислим да је то вредност сваког, а нарочито овог фестивала, ако имамо на уму његов регионални карактер. Једна од идеја овог фестивала јесте да из сусрета проистекну сарадње и други сусрети који нису нужно на истом фестивалу, него могу бити и у другим местима. Због тога ми се чини да је значајно то што фестивал отвара представа “ Чудо Светог Георгија” у српско- бугарско- румунској корподукуцији.
– Јесте, али рецимо једна од асоцијација је и измештање, путовања, одласци, а чак и ако говоримо о сусретима на улици, они ће променити наш дан… Ти тренуци или временски периоди нас измештају из наше рутине, наших уобичајених токова. Чак и када су блиски људи у питању са којима смо у контакту, време које делимо јесте време у сусретима. Поменуо сам измештање, зато што сматрам да су измештања изузетно драгоцена.
– Тако је, као што су то фестивали, путовања, било какви прекиди, нешто што ремети оне уобичајене животне токове, јер смо тада сви помало друкчији. То је заправо и прича о карневалском карактеру позоришта. Мени је то нарочито било занимљиво у контексту овогодишње селекције, овог ванредног издања које је заправо тек друго издање фестивала. Размишљао сам о раскршћу као метафори за једну не само просторну ситуацију, него и временску, што сам нагласио и у самом образложењу овогодишње селекције. Зато што је тренутак у ком живимо врло специфичан и већ можемо рећи да ће ствари бити другачије након пандемије, односно да ће се моћи говорити о времену пре и после пандемије. Овогодишњи фестивал се и реализује у промењеном јесењем термину, предвиђени термин у редовним околностима је март. Чини ми се да има смисла, кад су фестивали у питању, али је то и до позоришта, да би требало увек узети у обзир околности у којима се једна представа изводи, или фестивал реализује. Сада су те околности ванредне и у великој мери још увек обележене ковидом. Ако говоримо о балканском културном простору ми можемо говорити о раскршћу као простору сусрета, размене, па и конфликта у крајњем случају, међутим, ако говоримо о асоцијацијама на раскршћа, то је увек и путовање, а путовање се одиграва и кроз време, не само кроз простор. Моја замисао јесте била, када је реч о овогодишњем фестивалу и селекцији, да се узме у обзир и то какве представе настају у ванредним околностима и да ли оне наговештавају какав ће театар бити након овог пресека ствари, једне ванредне ситуације, која је нарочито тешко погодила позоришну уметност. Зато што су у многим земљама, а код нас заправо у нешто краћем периоду, позоришта била затворена. Уз то се десио и један убрзан (можда чак и насилан) процес, који би се свакако одиграо, само је у овим околностима то било нагло, а то је преусмеравање театра на нове технологије. Односно продор у то што би се назвало виртуелном или проширеном реалношћу. У сваком случају просто је технолошко посредовање нешто чему су се позоришни ствараоци окренули масовније и можда у краћем временском периоду него што би се то иначе десило.
– Заоштрио се и омасовио, није то нешто чиме се људи нису бавили у позоришту, али не у тој размери и у тако кратком периоду.
– Данас свакако постоји диктат технолошког развитка и једна врста притиска да му се повинујемо. Када промишљамо нове технологије морамо узети у обзир њихов тоталитарни карактер, оне претендују на тоталитет. Медијска индустрија и индустрије забаве претендују да обухвате живот у целости. У том смислу, та тежња ка тоталном захватању онога што је живот у свим својим аспектима скрива и једну врсту искључивости коју технологија намеће. Ту постоји низ проблема који су изузетно важни. Перспектива која се врло често заборавља је, на пример класна перспектива. Са тим сам имао пуно проблема када је реч о прелажењу на онлајн наставу. Зато што ми претпостављамо да све студенткиње и студенти имају услове да прате онлајн наставу, али је то само претпоставка. Са величањем технологије, не увек и не по правилу, али врло често наилазимо на фетишизацију технологије и њену некритичку примену у свим доменима. Питање употребе технологије, и технолошког развитка није једноставно. Постоји једна слепа мрља, нешто што нам измиче, а то је да се технологија намеће као мерило свега и своди све ствари на једнообразност. То је, рецимо одувек био мој проблем са употребом нових технологија у уметности, зато што нешто што су врло често комплексна дела (о којим год уметностима да говоримо, па и позоришној уметности) технолошко посредовање своди на један принцип. На једно искуствено подручје.
– Заиста сам био изненађен, у тренутку када су се позоришне сале отвориле, колико је људи у њима било. Без обзира на ограничен број места, помислио сам да позоришта одавно нису била оволико пуна. Очигледно се десило засићење, након фасцинације тиме шта све може да се одигра онлајн (комуницирамо тако, одржавају се зум састанци…). Осим што се убрзало окретање према технологији, сматрам да је занимљиво што је, на убрзан начин, дошло и до засићења. У једном тренутку смо се просто заморили од тога. Људи су појурили жељни да сретну једни друге, позоришта су се отворила пре него кафићи, ресторани… Људи су похрлили и јер су били жељни садржаја који не подразумева седење испред екрана. Позоришна уметност је, чини ми се, већ извесно време на маргинама, пошто није довољно атрактивна, у смислу да не може да прати развојни темпо индустрије забаве, скупља је од много чега, има мањи, језиком индустрије забаве речено реацх, не може никад да буде тако профитабилна као нека друга уметничка дела која попримају карактеристике робе. Позориште се по природи ствари томе опире и мислим да је сада добило један нов импулс. Желео бих да позоришни ствараоци то препознају и да сходно том импулсу нешто драгоцено и понуде публици. Ми живимо у времену, како Џејмсон помиње, оптичке потрошње, а ту се пре свега мисли на естетске садржаје. Погледајмо само серије, колико их је, доступне су, њихов квалитет јесте различит, али уколико смо заинтересовани или жељни, можемо провести сате трошећи, намерно кажем трошећи јер је у питану роба, садржај који понекад има и уметничке квалитете. Позориште се са тим не може такмичити. Међутим у позоришту се људи окупљају, деле време и простор. Свако окупљање које није посредовано технологијом, као у случају извођења уживо једног уметничког дела, заправо одликује неизвесност. Никад нисте сасвим сигурни шта ћете доживети и да ли ћете заиста изаћи са позоришне представе иоле промењени. Како год то разумели. Има оних који критикују претпостављени трансформаторски потенцијал позоришта. Али естетски доживљај, чак и уколико нас не може темељно променити, не може нас ни оставити равнодушним. У крајњем случају многи истакнути позоришни ствараоци веровали су у то да нас позориште може трансформисати. Одмах ми на памет пада Брехт. Читав епски театар се заснива на тој претпоставци. Питам се само да ли се овај тренутак препознаје као такав и уколико се препозна да ли смо довољно смели да дозволимо да он нешто за позориште и учини у најбољем смислу те речи.
– Склон сам дијалектици кад су разна поља у питању, како стваралачко поље тако и научни рад, чини ми се да управо из уочавања противречности произилазе нови увиди. Уочавање сличности нуди мање, него што нуди довођење у везу, у овом случају представа, или феномена, о чему год да говоримо, који нам, бар на први поглед, делују различито. Када је реч о овогодишњој селекцији, чиме сам и задовољан, иако се могу уочити неки сродни поступци, њу чине представе које су заправо различите. Због чега је и видим као мапирање тога што су вероватне развојне тенденције позоришта у наредном периоду. При чему, и то је важно нагласити, када говорим о позоришту увек говорим о уметности. Не кажем то само због вредновања, при чему уметност сматрам вреднијом од тога што је продукт намењем потрошњи, али не треба изгубити из вида да данас имате комерцијални театар који није нужно неквалитетан. Морамо се одредити када разговарамо о било којој уметничкој дисциплини, па и о позоришту, да ли разговарамо о уметности или о нечему што јој наликује. Да ли говоримо о активизму или јавним догађајима, светковинама, карневалима и другим церемонијама у којима препознајемо елементе театрализације. Када говорим о позоришту пре свега говорим о позоришту као уметности.
ИЗВОР: AL JAZEERA