Уводно предавање редитеља Небојше Брадића на округлом столу “Театар Балкана – Сарадња на раскршћу”, који се овог викенда одржава у Нишу

 

Изван главних токова европске културе

„Хоће ли Балкан једаред отворити очи успаване и видети свој огромни културни капацитет, ако замахне као целина?“ – питала се Исидора Секулић у освит Другог светског рата у коме је укрцани брод Балкана поново разбијен.

 

Нажалост, искуство овог изнова разбијеног брода није помогло да се деведесетих година спречи нестанак још једне земље, захваћене најкрвавијим сукобом у Европи после Другог светског рата.

Према Оксфордском речнику енглеског језика „балканизовати“ је глагол који значи „поделити област у одређени број мањих и често међусобно непријатељски настројених јединица, као што је учињено са Балканским полуострвом крајем 19. и почетком 20. века.“ Различита историјска искуства проистекла из „балканизације“ и понављаног распарчавања које и данас траје, произвела су страхове и бриге специфичне за овај регион по својим крајностима. „Како је могућно да се ова земља смири и среди, и да прими бар онолико цивилизације колико њени најближи суседи имају, кад је народ у њој подвојен као нигде у Европи? Четири вере живе на овом уском, брдовитом и оскудном комадићу земље“… „И свака од њих сматра да су њено добро и њена корист условљени штетом и назатком сваке од три остале вере, а да њихов напредак може бити само на њену штету. И свака од њих је од нетрпељивости начинила највећу врлину и свака очекује спасење однекуд споља, и свака из противног правца“ – писао је Андрић речима француског конзула у „Травничкој хроници“.

Тако је постала неизбежна судбина, да без међународног посредовања, балкански брод тоне јер га саботирају главни играчи на Балкану, острашћени локалном борбом за власт, а глуви и слепи за потребе целине коју саркастично називају „наш народ“. И све се то непрекидно понавља, како у прошлом, тако и у садашњем времену.

Можда због тога свет изван Балкана са страхом мисли, говори и пише о њему као да је „баук који кружи Европом“ (Марија Тодорова), а наслови у новинама следе узнемирујућ канонски образац: „Претња ширења балканског пакла прогони Запад“, „Несигурност влада у балканском котлу“, „Пукотине се шире због кризе на Балкану“. Балкан је описан као опасно место на коме је живот изложен манипулисању и интригама малобројних, омнипотенцијом заслепљених лидера, чији се утицај стално шири, док не буду приморани да се на крају суоче са неминовним поразом.

Балкан се географски сматра европском територијом, али је као колевка расцепа, искључен из главних токова европске културе. Мали језици и мале културе увек су на периферији интересовања и зависе од погледа странца који обично немају никакво, или имају слабо знање и искуство Балкана. Пре деведесетих, у иностранству је придавана занемарљиво мала пажња књижевности и другим аспектима културног живота Југославије. Парадоксално, интересовање странаца за уметничко стваралаштво Балкана се увећало у годинама ратова и криза. Када су, после окончања ратних сукоба, земље наследнице, међу којима и Србија, достигле модус вивенди, ствари су се вратиле на степен мале видљивости.

И ево нас данас у магловитој садашњости, у освит још једног претећег распада, како се поново налазимо на раскршћу, обележеном туробним балканским искуством из којег се рађа Театар Балкана као „изненађење душе“, како Шилер назива инспирацију. Асоцијације су бројне и наше раскршће обећава.

„Ђаво је оставио сву добру музику на раскршћу“, наратив је филма „Раскршће“ (Crossroads) редитеља Волтера Хила о музичару Роберту Џонсону. У својој верзији раскршћа, Светлана Велмар Јанковић тумачи турски појам Дорт – јол, по коме је један крај Београда добио име. Дорт – јол је био не само раскршће четири главна пута, већ и простор на којем су се крајем 18. века извршавале смртне казне. Осуђеник би закорачио у само средиште раскршћа, на место смрти обележено каменом и стао, одмах истурене главе а она би, та глава, већ следећег тренутка летела кроз ваздух па се котрљала по тлу. Пошто људи радо присуствују представама ове врсте, на Дорт – јолу би се увек налазило много људи, који су касније сведочили о погубљењима. Али, то није било све. Као упозорење онима који наилазе на раскршће, труп је остављан два дана и две ноћи на самом средишту, уз камен смрти, окренут потрбушке, са одсеченом главом између ногу.

Раскршће – губилиште, није оно сурово позориште које призивамо на нашој Трибини „Театар Балкана – Сарадња на раскршћу“. Насупрот таквој визији која би можда пристајала стереотипу суровог Балкана и насупрот актуелној политичкој стварности, која је искорачила са Балкана и расцепом заразила целу Европу, верујемо да комплементарни концепти култура на Балкану, истовремено супротни и блиски, могу коегзистирати заједно, и игром и креативношћу неутралисати а потом избрисати нетрпељивост и неслогу. Идентитети се формирају увек у дијалогу, а понекад и у борби са стварима које „значајни други“ желе да виде у нама самима.

Завршићу свој увод поново речима Исидоре Секулић: „Балкански свет треба подсетити на Балкан и на сјајне традиције Балкана. Балканским државама , које са Балкана не могу никуда и никоме, Балкан је целина и сврха. Балкан је, дакле, сам собом проблем и идеал.“ Позивам вас да својим учешћем у Трибини помогнете Фестивалу да трасира пут у још једно, овога пута конструктивно балканско искуство, достојно изазова које пред нас ставља моћни Балкан.

 

“Први балкански позоришни фестивал

 

Округли сто „Театар Балкана – Сарадња на раскршћу“ одржаће се овог викенда, у суботу и недељу у Нишу, у оквиру првог балканског позоришног фестивала „Театар на раскршћу“. На округлом столу учествоваће више од двадесет теоретичара и практичара из земаља региона. Редитељ Небојша Брадић је члан савета фестивала „Театар на раскршћу“, који се од 11. до 19. марта одржава у Нишу.”

 

Извор: Данас

 


Scroll