Три су догађаја – сва три свежа и непосредно везана за нашу свакодневицу – повод за могуће ревизије ставова за које смо мислили (или су барем неки од нас мислили) да су једном за свагда непромењиви. Први случај се тиче Петера Хандкеа, најновијег лауреата Нобелове награде за књижевност.

Општи став непомириљиво подељене Србије су – два мишљења. По првом, Хандке је један од највећих пријатеља Срба, писац који нам је притекао у помоћ кад нам је било најтеже, долазио нам у посету, путовао уздуж и попреко Србијом и, што је најважније, успротивио се светској антисрпској завери која нас је деведесетих година минулог столећа означила као „рђаве момке“. (Истина, не само због политичке коректности, него на основу чињеничног стања, било је ту и „рђавих жена“, а има их и данас, баш као што разумни инсајдер, житељ Србије који са скепсом базираном на животним искуством слуша извештаје међународне заједнице о стању у нашој земљи, не види превише разлога да она карактеризација из 90-их данас буде коригована.)

Заступници другог гледишта Хандкеу не праштају што је подржао Милошевића, па му је још и на сахрани држао говор, што је негирао сребренички геноцид и, уопште, што је ишао узнос нашој тадашњој (а и садашњој) опозицији. Како то овде вазда бива, све што с нама има везе (каткад, међутим, и оно што с нама никакве везе нема) постане повод за много шире дебате и сукобе који понекад прерасту и у ратове. Тако и „случај Хандке“ прети да попут цунамија преплави светске медије, већ је провоцирао силне реакције, а амерички ПЕН од Нобеловог комитета тражи да ревидира одлуку о добитнику.

Увидом у овако успостављене ровове није, међутим, тешко закључити да се ставови две стране не заснивају на основној теми „приче“, а она произилази из одреднице која иде уз име награде те гласи „за књижевност“, што ће рећи да заступници оба гледишта занемарују чињеницу да је аутор Псовања публике награду добио за књижевно дело а не зато што је тукао своју прву жену или се понашао као слободни интелектуалац којем на нерве иду унисони позиви на бомбардовање Југославије. Разуме се, ову чињеницу је тешко објаснити овдашњој чаршији која је још давних дана „поуздано“ утврдила да је Андрић добио Нобела јер је потписао документ којим Краљевина Југославија приступа Тројном пакту (потписао није, а присутан јесте био), зато што је био Титов противник (ни то није био, барем засигурно не јавно, већ и јер је био члан Савеза комуниста, Президијума Народне скупштине НР БиХ, Савета Федерације, председник Савеза књижевника Југославије, подпредседник Друштва за културну сарању са Совјетским Савезом…), а популарно је било и мишљења да је постао лаурет ове награде само зато да је не би добио Мирослав Крлежа, иначе Титов интимус и осведочени комуниста. (Оно прво је Крлежа извесно био, док је оно друго, након Дијалектичког антибарбаруса из 1939, и Прициног одговора Барбарство Крлежиног „Антибарбаруса“ из 1940, под знаком питања.)

Но, вратимо се Хандкеу. Он сâм је констатовао да се о њему много прича, али да његове књиге мало ко чита. Када би поменути однос био изражен у процентима, он би код нас вероватно био већи но ма где у свету, било да је реч о Хандкеу или ма којом другом писцу. Оно по чему се, међутим, уклапамо у светске трендове тиче се феномена бркања биографије аутора и његовог уметничког дела. Шекспира, на пример, цео свет сматра једним од највећих светских драматичара (и мислилаца) премда о њему веома мало знамо. Непобитно утврђене чињенице из његове биографије не бацају превише лепо светло на његову личност, док податак да је за собом оставио само три својеручна потписа – сва три различита, провоцира и извесне сумње у вези с ауторством његовог опуса. Ни биографије, или барем неки њихови делови, Гетеа или Бетовена, Бајрона или Женеа, Сартра или Рембоа, не поклапају се увек с увреженом преставом о узвишеним уметницима и, посебно, њиховим уистину величанственим делима. Однос који се успоставља између биографије аутора и његове уметности сложен је, па би отуда многи љубитељи поезије Бранка Радичевића (1824 – 1853) били згранути када би знали да је славну песму Кад млидијах умрети (1845) написао у часу када је пуцао од снаге и животног елана. Шта, уосталом, поуздано знамо о животима Есхила, Софокла и Еурипида, па их ипак сматрамо великанима трагичке уметности.

Но, узаман је нада да ће они који су поводом Хандкеа заузели бусије ревидирати ставове. Код нас посебно, пре свега јер чаршија не воли да чита, а и зато што су политички говори и одговарајућа реторика и смишљени да се људи не би замарали читањем и излагали опасном дејству књига.

Случај број два
Ако народу није јасна дистинскција између биографије писца и његовог дела, како му тек објаснити разлику између књижевног лика и глумца који на сцени тај лик тумачи? Немогућа мисија! А шта тек рећи о томе да предмет који глумац користи у представи, тумачећи драмски лик, има улогу реквизите, те да се његова сценска употреба уклапа у сложени однос између означитеља и означеног?! У прилог овдашњим игнорантима могао би да иде податак да се овом темом, истина на понешто другачијем нивоу (знатно другачијем, наиме) бавио и Платон, те да је – мањајући оно што је за промену – на концу прогнао песнике из идеалне државе. То ће рећи да ће Бранислава Трифуновића, иначе по закону потпуно невиног јер српску заставу у представи Пад није поцепао ни као Б. Трифуновић а ни као лик, прогнати из Србије они који Платона нису читали. Као што нису читали ни Хандкеа, Андрића, Крлежу, Шекспира и Радичевића. Уосталом, зашто би се они држали закона као пијан плота?

Власт и њена опозиција
Други актуелни догађај који подлеже могућој ревизији тиче се Бранислава Нушића. Односно Небојше Ромчевића. Тачније Егона Савина који је у нишком Народном позоришту режирао Ромчевићев комад Власт и њена опозиција, настао као више – мање отворена реплика на Нушићеве комедије. У Ромчевићевом комаду представник актуелне власти нуди овдашњем убогом интелектуалцу који се бави друштвеним наукама позамашну своту новца а као противуслугу тражи да овај почне јавно да критикује власт. И научник и представник власти знају шта следи: „топли зец“ кроз који ће таблоиди провући несрећног интелектуалца, обојица су свесни да ће друштевни рејтинг интелелктуалца скочити у опозиционим круговима, али – брате – паре су паре, а власт ће опозиционара држати под контролом.

Премда с литерарног становишта Ромечевићева идеја није оригинална, јер је у различитим варијететима срећемо код Нушића (Госпођа министарка, Народни посланик, Др), у комедији Власт и њена опозиција она драматуршки функционише на духовит, ефектан и провокативан начин, те у истој мери тангира и власт и нашу прилично шарену опозицију. На нишкој премијери репрезентанти власти су се кисело смејали, а локална опозиција се убрзо оградила од представе.

Кад не лези враже, само неколико дана доцније други Трифуновић – Сергеј, наиме – обзнанио је да је добио непристојну понуду: неко из власти му је понудио пола милиона евра и статус будућег коалиционог партнера, разуме се под одређеним условима.

Осим логичне претпоставке да су се са сличним понудама суочили и неки други опозиционари, али да тим поводом нису имали дилеме које су поделили с јавношћу, те да наша опозиција (ни) у том погледу није монолитна, шта би у овом случају могао још да буде предмет ревизије? На првом месту је то претходно изречена констатација да овде нико ништа не чита. (Можда је, ипак, неко читао Нушића. Или Ромчевића.) Друго, теза да се у Србији ишта променило од Нушићевих времена. И напокон, трећа могућа ревизија се односи на податак који се појављује у Ромчевићевој комедији. Тамо, наиме, представник власти нуди интелектуалцу 100.000 динара месечно, а стварност демантује писца јер је Трифуновићу понуђен знатно већи износ. У најамњу руку, дакле, ваља ревидирати став да је овде интелектуални ангажман јефтин.

Александар Милосављевић


Scroll