NIŠ I NJEGOVO POZORIŠTE U AUTOBIOGRAFIJI VLADIMIRA – VLADE PETROVIĆA (Drugi deo)

Prvi komad koji sam u leto, meseca juna 1893, u pozorištu Sinđelić gledao bio je Zulejka, drama iz bosanskog života od Mihaila Dimića. Tada sam bio svršio treći razred gimnazije i prešao u četvrti. Od diletanata znam dvojicu koji su u tom komadu igrali, a to su: Đoka Protić, vojni činovnik koji je igrao Mihaila, i Milivoj Cvetković, kotlar niške železničke radionice, koji je igrao Tamura. Zulejku je igrala Lenka Hadžićeva (darovita profesionalna gumica sa dugim stažom na novosadskoj sceni, bila je prvakinja niške scene do odlaska iz Niša 1895.)

Kako je došlo do toga da mi sada otac odobri da mogu ići u pozorište?

Početkom 1893. dođe iz Šapca u Niš Menahem Alkalaj da produži treći razred gimnazije koji je bio započeo u Šapcu. Otac njegov bio je jevrejski rabiner (sveštenik). Ja sam se sa njim tako zbližio da smo bili najbolji drugovi i takvi ostali sve do 1941, kada je on sa ostalim beogradskim Jevrejima postradao od Hitlerovih Nemaca. On je kod mene često ručavao, večeravao, spavao, jeo mast I svinjsko meso, krstio se kao da je Hrišćanin. Moja ga je mati jako volela iako je bio Jevrejin. Taj Menahem –Menta stalno mi je pričao o beogradskim glumcima: Ljubi Stanojeviću, Miloradu Gavriloviću, Velji Miljkoviću, Čiča-Iliji Stanojeviću, Svetislavu Dinuloviću, Zorki Todosić, Raji Pavloviću i ostalim, kao i o komadima u kojima su oni igrali, hvaleći mi i njih i komade koje su davali u Šapcu (na gostovanju), utičući na mene da i ja pošto-poto počnem posećivati pozorište.

(…)U razgovoru sa mojim ocem, između ostalog govorili su i o pozorištu: da je to korisna jedna poučna ustanova, naročito za đake, i da treba da mi odobri da mogu ići u pozorište. Otac moj je počeo popuštati. A kad mu potom počeše govoriti o značaju i važnosti pozorišta još i Dimitrije Nišlić i Kosta Pavlović, sinovi njegovih odličnih prijatelja, pa se njima pridruži i moj brat Todor, moj otac nije više mogao da se protivi, već mi odobri, ali s tim da se iz pozorišta ne vraćam kući sam noću već zajedno s njima, pošto smo sa kućama bili sva trojica blizu.

I tako ja počeh posećivati ponovo pozorište…

Mihailo Dimić nije dugo ostao upravnik pozorišta Sinđelić. On je tada bio već star čovek i nije bio za to mesto. I tako, krajem novembra 1893, na zahtev samih članova pozorišta, Dimić bude smenjen i razrešen, a na njegovo mesto bude postavljen mlađi, elastičniji i inteligentniji čovek i član

Sinđelića, Aleksandar Milojević — Leca. Sa Milojevićem ja sam vrlo brzo postao dobar i intiman prijatelj sve dok je bio u Nišu, pa i posle, kad je prešao za člana Narodnog pozorišta u Beogradu, sve do smrti njegove. Našem zbliženju i prijateljstvu išle su na ruku same okolnosti, zatim moja ljubav ka pozorištu i moja tačnost kad nešto obećam.

Aleksandar Milojević, glumac,
reditelj i upravnik Sinđelića od 1893-1901.

 

Za sve vreme dok je upravnik bio Dimić, pa i docnije,kad je postao Milojević, ja sam karte za pozorište plaćao, blagodareći mojoj dobroj majci koja je bila mnogo uviđavnija i širokogrudija od oca i krišom od njega davala mi novac za džeparac, pa i za pozorište.

Osim toga, imao sam jednog druga u gimnaziji,Dimitrija Stankovića, zvanog Mitanče, koji je fino i neprimetno umeo da tušem falsifikuje svakojake karte: za menažeriju (mali zoološki vrt na vašarima), panorama (mračna kutija sa otvorom za posmatranje fotografija) pa i za pozorište, tako da nisam uvek plaćao pozorišnu kartu. Iako pozorišna karta nije bila mnogo skupa (stajanje 0,30 dinara) uviđao sam da nije lepo i pošteno od nas đaka što se koristimo lažnim ulaznicama. Nešto strah da ne budemo uhvaćeni sa tim falsifikovanim ulaznicama, a nešto opet sumnja da otac ne primeti da mi majka krišom daje novac za pozorište (tada je grdi i viče na nju) ja sam gledao da na svaki način nekako dođem do besplatne karte za pozorište. Ta mi se prilika na moju sreću brzo ukazala. Uskoro saznam da Milojević traži gimnaziste koji će za pozorište prepisivati uloge za glumce pa i cela dela. Uslovi za to prepisivanje bili su: za prepis uloga 0,20 dinara od tabaka, a za prepis celoga dela 1-2 dinara i besplatna karta za pozorište.

Ovo je bila odlična prilika za nas koji smo se koristili pozorišnim kartama koje nam je liferovao naš drug Mitanče. Svi smo se prijavili Milojeviću za prepisivanje dela i uloga i tako dobili besplatne stalne karte za sve predstave u pozorištu.

Foto: Nikola Stojanović

 

Posle kratkog vremena pozorištu su bili potrebni i stalni statisti. Za statiste smo se prijavili svi mi prepisivači. Za statiranje Milojević nam je plaćao 1 dinar mesečno i besplatnu kartu onima koji nisu vršili prepisivanje (a njih je bilo vrlo malo, svega 2-3). I tako smo bili zadovoljni i mi đaci i Milojević: mi – zato što smo se oslobodili onih karata koje nam je Mitanče liferovao, a pritom dala nam se prilika da i nešto zaradimo a Milojević — zato što je za prepisivanje i statiranje dobio đake, mlade i inteligentne ljude, sa kojima neće imati skoro nikakve muke.

I tako se nama statistima ukazala mogućnost da se pojavljujemo i na pozornici, naravno maskirani, i da po svršenoj ulozi našoj ostanemo ako hoćemo i dalje na bini da gledamo pozorišni komad. Od svih prepisivača i statista ja sam bio taj koji se najviše koristio dozvolom da gledam komad iza kulisa. Prvi pozorišni komad koji sam ceo prepisao bio je talijanski komad Građanska smrt ( od Paola Đakometija) a prvi komad u kome sam statirao bio je, mislim, španski komad Palata i ludnica (od Fridriha Kajzera).

Ispričaću ovde i jednu epizodicu sa glumicom Lenkom Hadžićevom. Ne sećam se koji se komad davao. Ona stoji iza kulisa, drži u ruci ulogu i čita jer je imala ubrzo da izađe na scenu. Ja sam stajao iza nje pa sam mogao da vidim da sam njenu ulogu ja prepisivao. A to sam poznao po tome što ja dotle nikada nisam pisao na nešpartanoj hartiji kakvu nam je Milojević davao, te nisam umeo na takvoj hartiji da pišem pravo, već ukoso, i to jako ukoso, da je čoveku paralo oči; pored toga, i moj rukopis tada nije bio ispisan i čitak. Lenka se iznenada okrenu i videvši me (a već me je dobro poznavala), pruži mi svoju ulogu pre nego što će izaći na scenu. Imala je vremena da mi kaže: — Koji li je magarac ovo prepisivao?. . .

U jesen 1893. godine otpočela su predavanja u gimnaziji. Ja sam tada bio u četvrtom razredu. Svi moji drugovi koji su prepisivali uloge i statirali prestadoše to da rade, jedno zbog predavanja u školi, a drugo zbog naredbe direktora gimnazije da đaci ne smeju posećivati pozorište, a još manje statirati. Jedino sam ja produžio i dalje. Iako sam ostao sam za prepisivanje uloga i celih dela, ipak sam bio tačan i uvek sam Milojeviću na vreme predavao prepise. .

Milojević je stanovao blizu mene, u Voždovoj ulici. Bilo da od svoje kuće idem u varoš, ili da se iz varoši vraćam kući, ja sam morao proći pored njegovog stana i često sam zastajao i razgovarao sa gospođom Zorom A. Milojevićkom. Često sam svraćao i unutra ako bih imao nešto da pitam Milojevića. Ta moja tačnost u prepisivanju uloga i celih dela, kao i blizina naših stanova bili su uzrok da smo ja i Milojević postajali  sve bliskiji i intimniji i da me je on počeo sve više i više voleti.

U ovo vreme pada i početak glumovanja Olge Gašparović, docnije udate za glumca Kostu Ilića. Oko polovine januara 1894. zakazan je bio komad Don Cezar od Bazana. Don-Cezara je trebalo da igra Rucović, a dečka Lazarila Dimitrije Nišlić. Tako je i na pozorišnim plakatima stajalo. Međutim, uveče na predstavi ulogu Lazarila nije kreirao Nišlić već Olga Gašparović, koja je tada prvi put igrala s neobičnim uspehom. Bila je primljena za članicu niškog pozorišta Sinđelić. Na predstavi sam bio i ja, i jako mi se dopala svojom igrom.Ona je tada bila devojčica od svojih 10-12 godina, vrlo lepa, plave kose. Njena mati je bila zaposlena kao kuvarica u hotelu Evropa. Stanovale su u jednom stanu od sobe i predsoblja kod moga oca, u ulici Znepoljskoj broj 2. Stan je bio sa ulice. Kad je Olga stupila u pozorište, one su se iselile u drugi stan.

Olga Ilić sa majkom Marijom Gašparović,
na početku glumačke karijere, oko 1898.

 

Otprilike u ovo vreme, meni se desila i jedna neprijatnost zbog pozorišta. Krajem decembra 1893, igran je jedan komad u kome je bilo potrebno nekoliko statista.

Naredbom direktora gimnazije bilo je zabranjeno đacima nižih razreda ne samo statiranje, već i pohađanje pozorišta. Zbog te naredbe ja sam pozorišne predstave stalno gledao iza kulisa. Na molbu upravnika Milojevića,kome je nedostajalo još dva statista, ja sam pristao da izuzetno te večeri statiram, pošto smo se prethodno uverili da među gledaocima nema nijednog nastavnika gimnazije.

Sutradan, na času istorije, profesor Petar Petrović, koji je tada bio član pozorišnog odbora, prozva me i dade mi jedno pisamce da ga odnesem direktoru. Direktor Mihailo Marković, čovek vrlo strog i večito namršten, pročitavši onu ceduljicu reče: — A, ti si taj što moju naredbu ne fermaš, već i dalje u pozorištu statiraš! Kaznio me sa pet dana zatvora, što se vidi iz moje školske knjižice, za 1893/94, za dvomesečje novembar – decembar.

Početkom 1894, Milojević je nameravao da daje komad Đido. U razgovoru mi reče da za Marinka nema dobre čakšire od čohe, sa velikim turom, kakve su za vreme Turaka nosili i Srbi, čorbadžije i gazde. Ja rekoh Milojeviću da takve čakšire ima moj otac, jer se za vreme Turaka u takvim čakširama venčao sa mojom majkom, i da te čakšire sada ne nosi, već nosi nemačko odelo. Na njegovu molbu obećah, da ću ih doneti. Predložih ocu da čakšire pokloni pozorištu pošto ih odavno ne nosi, i da tako učini jedan sevap dok ih moljci nisu upropastili. Otac vrlo rado odobri moj predlog.

Kad sam čakšire odneo Milojeviću, i kad sam mu na pitanje koliko otac traži za njih odgovorio da ih poklanja pozorištu, ovaj se jako iznenadio i mnogo zahvaljivao i ocu i meni, pa me pred svim glumcima i glumicama čak i zagrlio i poljubio. Za ove čakšire bili su mi mnogo zahvalni i svi članovi i članice i smatrali su me za velikog prijatelja, jer će od sada moći da daju „Đidu“ a da se ne brukaju sa onim zakrpljenim čakširama koje je pozorište imalo. Milojević je od tada još više mene zavoleo, a oca i majku je pozvao da dođu u pozorište kad se bude davao Đidđo. I zbilja, otac i mati bili su u pozorištu i siti se smejali Maksimu.

 

Siniša Janić, Niško pozorište 1887-1944, Teatron 30/1/2

Tekst priredila: Tamara Milosavljević

---