НИШ И ЊЕГОВО ПОЗОРИШТЕ У АУТОБИOГРАФИЈИ ВЛАДИМИРА – ВЛАДЕ ПЕТРОВИЋА (Други део)

Први комад који сам у лето, месеца јуна 1893, у позоришту Синђелић гледао био је Зулејка, драма из босанског живота од Михаила Димића. Тада сам био свршио трећи разред гимназије и прешао у четврти. Од дилетаната знам двојицу који су у том комаду играли, а то су: Ђока Протић, војни чиновник који је играо Михаила, и Миливој Цветковић, котлар нишке железничке радионице, који је играо Тамура. Зулејку је играла Ленка Хаџићева (даровита професионална гумица са дугим стажом на новосадској сцени, била је првакиња нишке сцене до одласка из Ниша 1895.)

Како је дошло до тога да ми сада отац одобри да могу ићи у позориште?

Почетком 1893. дође из Шапца у Ниш Менахем Алкалај да продужи трећи разред гимназије који је био започео у Шапцу. Отац његов био је јеврејски рабинер (свештеник). Ја сам се са њим тако зближио да смо били најбољи другови и такви остали све до 1941, када је он са осталим београдским Јеврејима пострадао од Хитлерових Немаца. Он је код мене често ручавао, вечеравао, спавао, јео маст И свињско месо, крстио се као да је Хришћанин. Моја га је мати јако волела иако је био Јеврејин. Тај Менахем –Мента стално ми је причао о београдским глумцима: Љуби Станојевићу, Милораду Гавриловићу, Вељи Миљковићу, Чича-Илији Станојевићу, Светиславу Динуловићу, Зорки Тодосић, Раји Павловићу и осталим, као и о комадима у којима су они играли, хвалећи ми и њих и комаде које су давали у Шапцу (на гостовању), утичући на мене да и ја пошто-пото почнем посећивати позориште.

(…)У разговору са мојим оцем, између осталог говорили су и о позоришту: да је то корисна једна поучна установа, нарочито за ђаке, и да треба да ми одобри да могу ићи у позориште. Отац мој је почео попуштати. А кад му потом почеше говорити о значају и важности позоришта још и Димитрије Нишлић и Коста Павловић, синови његових одличних пријатеља, па се њима придружи и мој брат Тодор, мој отац није више могао да се противи, већ ми одобри, али с тим да се из позоришта не враћам кући сам ноћу већ заједно с њима, пошто смо са кућама били сва тројица близу.

И тако ја почех посећивати поново позориште…

Михаило Димић није дуго остао управник позоришта Синђелић. Он је тада био већ стар човек и није био за то место. И тако, крајем новембра 1893, на захтев самих чланова позоришта, Димић буде смењен и разрешен, а на његово место буде постављен млађи, еластичнији и интелигентнији човек и члан

Синђелића, Александар Милојевић — Леца. Са Милојевићем ја сам врло брзо постао добар и интиман пријатељ све док је био у Нишу, па и после, кад је прешао за члана Народног позоришта у Београду, све до смрти његове. Нашем зближењу и пријатељству ишле су на руку саме околности, затим моја љубав ка позоришту и моја тачност кад нешто обећам.

Александар Милојевић, глумац,
редитељ и управник Синђелића од 1893-1901.

 

За све време док је управник био Димић, па и доцније,кад је постао Милојевић, ја сам карте за позориште плаћао, благодарећи мојој доброј мајци која је била много увиђавнија и широкогрудија од оца и кришом од њега давала ми новац за џепарац, па и за позориште.

Осим тога, имао сам једног друга у гимназији,Димитрија Станковића, званог Митанче, који је фино и неприметно умео да тушем фалсификује свакојаке карте: за менажерију (мали зоолошки врт на вашарима), панорама (мрачна кутија са отвором за посматрање фотографија) па и за позориште, тако да нисам увек плаћао позоришну карту. Иако позоришна карта није била много скупа (стајање 0,30 динара) увиђао сам да није лепо и поштено од нас ђака што се користимо лажним улазницама. Нешто страх да не будемо ухваћени са тим фалсификованим улазницама, а нешто опет сумња да отац не примети да ми мајка кришом даје новац за позориште (тада је грди и виче на њу) ја сам гледао да на сваки начин некако дођем до бесплатне карте за позориште. Та ми се прилика на моју срећу брзо указала. Ускоро сазнам да Милојевић тражи гимназисте који ће за позориште преписивати улоге за глумце па и цела дела. Услови за то преписивање били су: за препис улога 0,20 динара од табака, а за препис целога дела 1-2 динара и бесплатна карта за позориште.

Ово је била одлична прилика за нас који смо се користили позоришним картама које нам је лиферовао наш друг Митанче. Сви смо се пријавили Милојевићу за преписивање дела и улога и тако добили бесплатне сталне карте за све представе у позоришту.

Фото: Никола Стојановић

 

После кратког времена позоришту су били потребни и стални статисти. За статисте смо се пријавили сви ми преписивачи. За статирање Милојевић нам је плаћао 1 динар месечно и бесплатну карту онима који нису вршили преписивање (а њих је било врло мало, свега 2-3). И тако смо били задовољни и ми ђаци и Милојевић: ми – зато што смо се ослободили оних карата које нам је Митанче лиферовао, а притом дала нам се прилика да и нешто зарадимо а Милојевић — зато што је за преписивање и статирање добио ђаке, младе и интелигентне људе, са којима неће имати скоро никакве муке.

И тако се нама статистима указала могућност да се појављујемо и на позорници, наравно маскирани, и да по свршеној улози нашој останемо ако хоћемо и даље на бини да гледамо позоришни комад. Од свих преписивача и статиста ја сам био тај који се највише користио дозволом да гледам комад иза кулиса. Први позоришни комад који сам цео преписао био је талијански комад Грађанска смрт ( од Паола Ђакометија) а први комад у коме сам статирао био је, мислим, шпански комад Палата и лудница (од Фридриха Кајзера).

Испричаћу овде и једну епизодицу са глумицом Ленком Хаџићевом. Не сећам се који се комад давао. Она стоји иза кулиса, држи у руци улогу и чита јер је имала убрзо да изађе на сцену. Ја сам стајао иза ње па сам могао да видим да сам њену улогу ја преписивао. А то сам познао по томе што ја дотле никада нисам писао на нешпартаној хартији какву нам је Милојевић давао, те нисам умео на таквој хартији да пишем право, већ укосо, и то јако укосо, да је човеку парало очи; поред тога, и мој рукопис тада није био исписан и читак. Ленка се изненада окрену и видевши ме (а већ ме је добро познавала), пружи ми своју улогу пре него што ће изаћи на сцену. Имала је времена да ми каже: — Који ли је магарац ово преписивао?. . .

У јесен 1893. године отпочела су предавања у гимназији. Ја сам тада био у четвртом разреду. Сви моји другови који су преписивали улоге и статирали престадоше то да раде, једно због предавања у школи, а друго због наредбе директора гимназије да ђаци не смеју посећивати позориште, а још мање статирати. Једино сам ја продужио и даље. Иако сам остао сам за преписивање улога и целих дела, ипак сам био тачан и увек сам Милојевићу на време предавао преписе. .

Милојевић је становао близу мене, у Вождовој улици. Било да од своје куће идем у варош, или да се из вароши враћам кући, ја сам морао проћи поред његовог стана и често сам застајао и разговарао са госпођом Зором А. Милојевићком. Често сам свраћао и унутра ако бих имао нешто да питам Милојевића. Та моја тачност у преписивању улога и целих дела, као и близина наших станова били су узрок да смо ја и Милојевић постајали  све блискији и интимнији и да ме је он почео све више и више волети.

У ово време пада и почетак глумовања Олге Гашпаровић, доцније удате за глумца Косту Илића. Око половине јануара 1894. заказан је био комад Дон Цезар од Базана. Дон-Цезара је требало да игра Руцовић, а дечка Лазарила Димитрије Нишлић. Тако је и на позоришним плакатима стајало. Међутим, увече на представи улогу Лазарила није креирао Нишлић већ Олга Гашпаровић, која је тада први пут играла с необичним успехом. Била је примљена за чланицу нишког позоришта Синђелић. На представи сам био и ја, и јако ми се допала својом игром.Она је тада била девојчица од својих 10-12 година, врло лепа, плаве косе. Њена мати је била запослена као куварица у хотелу Европа. Становале су у једном стану од собе и предсобља код мога оца, у улици Знепољској број 2. Стан је био са улице. Кад је Олга ступила у позориште, оне су се иселиле у други стан.

Oлга Илић са мајком Маријом Гашпаровић,
на почетку глумачке каријере, око 1898.

 

Отприлике у ово време, мени се десила и једна непријатност због позоришта. Крајем децембра 1893, игран је један комад у коме је било потребно неколико статиста.

Наредбом директора гимназије било је забрањено ђацима нижих разреда не само статирање, већ и похађање позоришта. Због те наредбе ја сам позоришне представе стално гледао иза кулиса. На молбу управника Милојевића,коме је недостајало још два статиста, ја сам пристао да изузетно те вечери статирам, пошто смо се претходно уверили да међу гледаоцима нема ниједног наставника гимназије.

Сутрадан, на часу историје, професор Петар Петровић, који је тада био члан позоришног одбора, прозва ме и даде ми једно писамце да га однесем директору. Директор Михаило Марковић, човек врло строг и вечито намрштен, прочитавши ону цедуљицу рече: — А, ти си тај што моју наредбу не фермаш, већ и даље у позоришту статираш! Казнио ме са пет дана затвора, што се види из моје школске књижице, за 1893/94, за двомесечје новембар – децембар.

Почетком 1894, Милојевић је намеравао да даје комад Ђидо. У разговору ми рече да за Маринка нема добре чакшире од чохе, са великим туром, какве су за време Турака носили и Срби, чорбаџије и газде. Ја рекох Милојевићу да такве чакшире има мој отац, јер се за време Турака у таквим чакширама венчао са мојом мајком, и да те чакшире сада не носи, већ носи немачко одело. На његову молбу обећах, да ћу их донети. Предложих оцу да чакшире поклони позоришту пошто их одавно не носи, и да тако учини један севап док их мољци нису упропастили. Отац врло радо одобри мој предлог.

Кад сам чакшире однео Милојевићу, и кад сам му на питање колико отац тражи за њих одговорио да их поклања позоришту, овај се јако изненадио и много захваљивао и оцу и мени, па ме пред свим глумцима и глумицама чак и загрлио и пољубио. За ове чакшире били су ми много захвални и сви чланови и чланице и сматрали су ме за великог пријатеља, јер ће од сада моћи да дају „Ђиду“ а да се не брукају са оним закрпљеним чакширама које је позориште имало. Милојевић је од тада још више мене заволео, а оца и мајку је позвао да дођу у позориште кад се буде давао Ђидђо. И збиља, отац и мати били су у позоришту и сити се смејали Максиму.

 

Синиша Јанић, Нишко позориште 1887-1944, Театрон 30/1/2

Текст приредила: Тамара Милосављевић

---