srpski
NIŠ I NJEGOVO POZORIŠE U AUTOBIOGRAFIJI VLADIMIRA – VLADE PETROVIĆA (Treći deo)
Moj slab uspeh u prvom dvomesečju šestog razreda i postupak profesora matematike prema meni mnogo su uticali na mene i gonili me na razmišljanje. U tom razmišljanju, meni odjednom, iznenada, sinu u glavi —pozorište, gluma! Kad su Dimitrije Stefanović Nišlić, Dušan Kujundžić, Dušan Pavlović i Zaviša Glišić otišli u glumce i primljeni su sa manje škole od mene, valjda će primiti i mene.
Odmah napišem dva pisma: jedno Dušanu Kujundžiću u Zaječar, a drugo Dimitriju Stefanoviću Nišliću u Šabac. Izložio sam im moj položaj sa profesorom matematike ubeđujući ih da meni opstanka u školi nema. I ako već moram ostaviti školu, bolje je da to učinim što ranije. Molio sam ih da od njihovih direktora pozajme novac i pošalju mi za put, da bih mogao otići bilo u Zaječar ili Šabac. Na ta moja dva pisma dobio sam od njih odgovore, i to: od Nišlića u njegovom pismu od 25. 11. 1895. i od Kujundžića u pismu od 12.12. 1895.
Dimitrje Stefanović –Nišilić (1873-1906), rođen
u Nišu, debitovao je kao đak gimnazije i amater u Sinđeliću,
kasnije njegov povremeni član i uprevnik putujućeg pozorišta
Srbadija.
Dragi Vlado, 25. novembra 1895. godine
Tvoje pismo sinoć dobih i — pravo da ti kažem nešto me dirnulo. Sad tek vidim, da pozorište najviše upropašćuje mlade ljude, a malo, vrlo malo ih je koji imaju od ovoga koristi. Nisi samo ti koji bi da ostaviš skamliju i na daske se popneš, na one daske gde je: beda, nevolja, jad, užas, slava, lovorika i — prosjački štap.
Da, prijatelju, eno ti Rucovića. Kud će sad? U Beograd ne može, jer propao sa organom. Eno ti Filipovića,Đorđevića, Bajalovića? itd, itd, pa evo ti i mene. Šta smo radili? Nismo hteli da trpimo pridike svojih profesora koji nam govorahu u našu korist, već odosmo u komedijaše gde uobražavasmo da ćemo postati glumci, veštaci, umetnici!
Pa šta misliš, šta smo doživeli?
Svi se kajemo što nismo slušali pre, već moramo da služimo sad. Da, da, da služimo, jer sad više ne možemo slušati predavanja. A sad nastaje grozno razočarenje. Rucović moraće po putujućim društvima ostati do smrti, Filipović, Haritonović i drugi takođe, ako nas kakav nepredviđeni slučaj ne baci na Beogradsku pozornicu, kao M. Stoićevića.
I sad opet dolaziš mi ti sa starim tvojim rečima: Hoću da budem glumac.
Jadni moj prijatelju! Kad bi ti ja iskreno opisao naš život, a ti me prijateljski poslušao, ti bi ı danas produžio školu i bio bi prijatelj pozorišta i dalje; tako bi bio uvek blizu pozorišta, a da ne moraš s gladnim stomakom spavati i druge bede snositi.
Slušaj dakle!
Kad sam ti u prošlom aprilu mesecu, mislim, pisao da se ostaviš glume, ja ti obećah da ću ti opisati verno naš glumački život, pa se slučajno izostavilo.
Evo dakle sad da to obećanje ispunim.
Ti si dakle glumac. Imaš uza se dva para odela, veša dosta, dva šešira, dva para cipela, sat, kakav prsten, a kad si pošao od kuće, poneo si 20-30 dinara, možda više. Dođeš u društvo. Upravitelj ti odredi platu 40-50 dinara. Igraš uloge male, a ako pokažeš dara, i veće. Za mesec dana potrošiš za kost najmanje 20 dinara, za kvartir 8 ili 10 dinara, za veš 3-4 dinara, za sitnice 10dinara. Kad pogledaš, plata ode. Ništa nisi prikupio, ni kragnu, ni mašliju, a ako hoćeš da se malo bolje gavaliraš, morao bi prodati prvi put prsten, drugog meseca sat, kaput, pantalone koje ti ne potrebuju, itd. Drugog meseca imaš da opraviš cipele, da okrpiš kod šnajdera haljinu, da odeš u panoramu, da popiješ koje pivo, itd.
I sad reci mi ti možeš li sa 40 dinara ovako živeti? Ta meni je 60 malo, već gledam ako se koja prija može naći…
Pa još ako naiđeš na kakvog upravitelja koji hrđavo plaća (a danas su svi takvi sem Cirića u Bosni, Simića u Dalmaciji — koji je raspustio družinu, Protića — koji je u Sremu raspustio družinu, i Suvajdžića u Banatu. Naročito su hrđave platiše: Fotije, Jokić, Lazić, Pešić. Ne znam kakva je Anka Petrovićka koja vodi sa Ginićem upravu u Valjevu (ako već nisu otuda otišli), ali zacelo da i ona hrđavo plaća, kad radi s mangupima.
Još nešto. Za glumca se potrebuje: da je visokog stasa, lep u licu, pevač dobrog grla itd, ako hoće da pretenduje na budućnost glumačku. U protivnom, nikad ništa od njega.
Pa onda, odeš iz kakve uprave, ili te upravitelj otpusti, a ti nemaš marjaš u džepu. Do druge uprave treba ti 10 dinara pa moraš svoje stvari (ko zna da li ćeš ih moći kadgod isplatiti) u zalogu ostaviti, ili se peške krenuti na put. Ja sam moj kufer jednom ostavio „u rem“ u Vranji, s Dimićem, pa sam ga posle 13 meseci jedva isplatio.
A sad da ti opišem i neke dobre strane: Glumac si, Gospodin si! Bio ma kakav mangup, došao u društvo, on je glumac-gospodin. Eno ti Anđelkovića. Bio je prost šegrt šloserski, sad je veći gospodin u Austriji no u Srbiji (jer se tamo bolje ceni glumac). Eno ti Rada Petrović. Bio pre tapacirerski kalfa, a sad znaš već. Eno Koste Ilića. Bio šnajderski šegrt, a sada glumac gospodin. Itd, itd. Pa još u Austriji, Bosni, Dalmaciji! ! ! tamo vredi glumovati. . .
Ovoliko smatram da ti kažem, pa ako se ne pokaješ sad, pokajaćeš se docnije, budi uveren. A ako ostaneš i dalje u školi, onda budi uveren da ćeš nekad kao profesor, oficir, doktor, ili drugo što, uvek se sećati ovih reči i reći mi: hvala ti, prijatelju, te me spase da danas nisam protuva. Još jednom; molim te, okani se pozorišta, budi pametan i slušaj profesore. . .
Nišlić
Dragi druže Vlado, budi mi zdravo! U Zaječaru, 12.decembra1895.
Sad dobih vremena da ti odgovorim na tvoje pismo. . .Pišeš mi da si pisao D. Stefanoviću (Nišliću) u Šabac i da te je odvratio opisujući ti patnju glumačku; dalje, kako je tebi kod kuće i kako ti je pozorište omilelo; da ti je Vasiljević dao jedinicu iz geometrije. I ti meni pišeš da ti opširno opišem. Ja, kao što me znaš, lenj sam na pisanju, ali ipak evo da ti u nekoliko reči opišem naš život:
Ima dana koji su tako sladki, koje može biti nisi nikad doživeo, a opet ima ih i takih gorkih i očajnih da proklinješ i onaj čas koji ti prvi reče da budeš glumac. Glavno je to da nisi gladan, žedan, bez dobrog kvartira I veša, da peške nigde ne ideš, kao što se to nekim drugim upravama događa. Dalje, ima mesta u Srbiji gde te smatraju za gospodina, glumca i umetnika, gde te na rukama nose, a ima ih pak i takih gde svako pruža prst na tebe (naravno, izuzimajući inteligencije) i kaže: Pogle komendijaša, došo ovamo da traži leba bez motike! Šta mu možeš na to odgovoriti? A kao što gore pomenuh, ima ih i takih koji te na rukama nose, naprimer Veliko Gradište. Tamo smo tako sjajno prošli da nije bilo večera kad nismo osvanuli, i to sa najinteligentnijom publikom, kao sa direktorom, popom, profesorima, oficirima, trgovcima, itd. . .
Dragi Vlado, razmisli dobro šta ćeš da radiš, a ako pitaš mene, ja, istina, bih se radovao kad bih za druga dobio tebe, kao starog druga s kim sam nekoliko godina slatko poživeo. Ali, ja te savetujem, ne ostavljaj školu. Ako pak nikako ne možeš, a ti nemoj nigde ići, nego mi javi da dođeš ovamo. Kod Jokića nemoj nipošto ići, jer je čovek siromah, a ovamo je najsigurnije. . .
Primi iskren pozdrav od tvog vernog druga Dušana Kujundžića, glumca
Uzgred da ovde pomenem i jedno moje proročanstvo koje se docnije u potpunosti ispunilo. Stvar se tiče Dobrice Milutinovića. Na dan 7. januara 1898. godine, on je prvi put stupio na pozornicu u niškom pozorištu Sinđelić, čiji je upravnik tada bio Aleksandar Milojević.
Davao se komad Razbojnici od Fridriha Šilera. Dobrica je tu igrao Racmana. Iako sam ove 1897/98. godine retko išao u pozorište, ja sam tada bio u osmom razredu gimnazije i sav se posvetio spremanju za maturu, ipak sam ove večeri otišao u pozorište da vidim Dobricu, koga sam inače vrlo malo poznavao, jer on u Nišu nije učio gimnaziju. Kad se predstava završila, ja sam bio duboko impresioniran igrom Dobrice Milutinovića. NJegova maska, njegova mimika, njegova gestikulacija, njegov zvučan i jasan organ, njegovo slobodno i neusiljeno kretanje na pozornici, učinilo je na mene takav utisak da sam odmah pomislio — ovo će biti veliki glumac! Kad sam ovo rekao Milojeviću, on se složio samnom. To se docnije i obistinilo.
Dobrica Milutinović (1880-1956), rođen je u Nišu. Debitovao je u pozorištu Sinđelić.
Na poziv upravnika Narodnog pozorišta,Branislava Nušića,po preporuci Milovana Glišića,
1890. odlazi u Beograd.Bio je prvak drame nacionalnog teatra više od pola veka.U njegovu čast
ustanovljena je glumačka nagrada “Dobričin prsten“ za životno delo.
Krajem decembra 1900. godine ili početkom januara 1901. Milojević je imao da napusti Niš i niško pozorište Sinđelić u kome je proveo više od sedam godina. Dobio je angažman u beogradskom Narodnom pozorištu. Otišao sam njegovoj kući da mu čestitam izbor i sa njime sam poduže razgovarao o svemu i svačemu, a najviše o pozorištu. Na njegovo pitanje da li sam često posećivao beogradsko pozorište, odgovorio sam da sam ga posećivao ali ne baš tako često, jer sam mnogo zauzet u Akademskom pevačkom društvu Obilić, a i džep mi boluje od jektike. Milojević se nasmeja i ja mu uzgred nagovestih da bih želeo da se nekako zaposlim u beogradskom pozorištu, bilo u horu kao pevač, bilo kao statista, bez obzira na platu, samo da imam mogućnosti da češće posećujem pozorište. Rekoh mu da u pozorištu beogradskom već i sada ima velikoškolaca i kao statista i kao pevača u horu. Milojević mi vrlo rado obeća svoju pomoć u ovoj stvari, ali mi reče da mu se javim tek posle pozorišnog raspusta, u septembru 1901. Ovo zato, što će on, iako će se voditi kao stalan i redovan član beogradskog pozorišta, ipak najviše u 1901. godini biti u Nišu i u niškom pozorištu, gđe je stavljeno na repertoar i nekoliko komada koje on treba da režira. . .
Da ukratko rezimiram sve što sam do sada naveo. Ja sam pozorište zavoleo od onoga dana kada sam prvi put gledao Tošu Jovanovića u ulozi Đurđa Brankovića, a naročito docnije, kad je upravnik pozorišta Sinđelić bio Aleksandar Milojević.
Moj otac, čiča Stojiljko, kako su ga svi zvali, bio je čovek staroga kova i patrijarhalnih nazora, pa, iako pismen, spadao je u red onih Nišlija koji su malo ili nimalo znali o pozorištu, identifikujući ga sa cirkusom, panoramom, menažerijom i raznim drugim komendijama, nazivajući i glumce komendijaši, panoramdžije, cirkušdžije, pelivandžije, ljudi bez mustaći i kako ti još ne. I što mi on nije u prvo vreme odobrio da idem u pozorište, to Je bilo i razumljivo, a, unekoliko, i potpuno opravdano, i u duhu vremena. Kad sam ja gledao Tošu Jovanovića, u julu 1891. godine, ja sam tada imao nepunih dvanajest godina, a prošlo je tek trinajest godina po oslobođenju Niša od Turaka. Po navikama i običajima koji su ostali od načina života pod Turcima, i mom ocu, kao i ostalim Nišlijama, nikako nije išlo u glavu da mu dete u tim godinama skita noću kojekuda. Docnije, kada sam postao stariji i kad su mu moji stariji drugovi, pa i ljudi bez mustaći počeli govoriti o pozorištu i objašnjavati mu šta je pozorište, on je počeo popuštati.
I najzad mi je odobrio, s tim da ne idem često, da ne bi to bilo na štetu uspeha u školi, i da se ne vraćam iz pozorišta sam noću. Od tada su i glumci počeli kod mene češće dolaziti, sedeli su u mehani sa mojim ocem, razgovarali i pijuckali. NJemu je to godilo i laskalo, jer je video da ti ljudi nisu rđavi kao što ih je on zamišljao. Od svih glumaca koji su dolazili kod mene, ocu su se najviše sviđali Rada Savić, Koča Jovanović, a naročito Dušan Trnokopić i Čeda Anđelković (kao sin njegovog esnaflije, poznanika i prijatelja Janče, kafedžije na Stambol – kapiji).
Bilo iz prevelike simpatije i ljubavi prema pozorištu, ili zbog antipatije koju su uživali kod nekih profesora, mnogi moji drugovi su otišli u glumce. U ono doba kad sam ja to nameravao (1895. godine) to bi bila, prema shvatanju koje je još vladalo kod našeg sveta, jedna velika bruka i sramota za celu porodicu moju.
Ali, od onda do sada, pojmovi i shvatanja o pozorištu i glumcima su se iz osnova izmenili. Kako sada stoje stvari, ko zna, da li bih ja bio pogrešio. Kao primer neka posluže: Dobrica Milutinović, Josif Srdanović, Boža Nikolić, kao i mnogi drugi. . .
Ukazom od 17. juna 1912. budem premešten za sekretara načelstva u Nišu. Tu sam zatekao pozorište Sinđelić kome je upravnik bio Kosta Delini. U jesen 1912. otpočeo je Balkanski rat protiv Turske, uskoro potom Delini predaje niško pozorište Simi Jov. Buniću, koji mu je bio upravnik sve do smrti, 14. juna 1914.
Kad je donesena Uredba o putujućim pozorištima, pozorište Sinđelić je promenilo svoje ime u Kosta Trifković, što je učinjeno u vreme kada je Sima Bunić došao za upravnika Sinđelića, posle Koste Delinija.
Sa ovim pozorištem Bunić je davao predstave sali hotela Ruski car. Na ove predstave često je dolazio i knez Arsen, koji je za vreme Balkanskog rata bio komandant konjice. U Nišu je proslavio Dimitrije Ginić svoju 25. godišnjicu umetničkog rada. U to doba je predsednik pozorišnog odbora bio Petar Blagojević, načelnik okruga niškog, a ja, sekretar načelstva, bio sam i, sekretar pozorišnog odbora i u tom svojstvu prisustvovao sam Ginićevoj proslavi i slikao se sa Ginićem, Bunićem, Mihailom Lazićem i ostalim.
Stoje, s leva: Vladimir-Vlada Petrović, sekretar upravnog odbora niškog pozorišta,
Žika Stanisavljević.Sede: Sima Bunić, Katica i Dimitrije Ginić
Za vreme rata Niš je bio prolazno mesto za sve vojnike koji su išli na front i dolazili s fronta, zato je bio pun vojske i ranjenika. Načelstvo je tada bilo preopterećeno poslom, a bejaše se pojavila i kolera, od koje su naročito stradali stanovnici ondašnje Beograd-male. Usled svega toga ja sam tada sasvim prestao baviti se pisanjem po novinama jer za to apsolutno nisam ima slobodnog vremena.
Posle proboja solunskog fronta, došao sam sa vojnom železničkom inspekcijom u Skoplje. Tu saznam da je Olga Ilić uhapšena, zbog sumnje da je, kao Nemica, sarađivala sa Nemcima.43 Po dobijenoj dozvoli od policije posetio sam je u zatvoru. Ne bih mogao da kažem šta je bilo mizernije: da li soba u kojoj je bila zatvorena, ili ona sama. Obradovala se kad me je videla, jer su je, reče mi, tada svi napustili. Veravao sam u njenu nevinost i da će biti oslobođena. Došavši u Niš, saznao sam da je zbilja puštena kao nevina…
Kod kuće u Nišu sam zatekao očajno stanje. Bugari su bili obesili moja dva najstarija sinovca; otac usled pada s oraha povredio lobanju i mozak, ostao živ ali umno poremećen do smrti; sestričina bila umno obolela za vreme okupacije, prezdravila, ali ne i potpuno izlečena;od odela i obuće nema ništa, sve odneli Bugari, celu moju biblioteku itd. itd.
Sve je to na mene depresivno uticalo, da mi se nije milelo ni u pozorište ići, koje je krajem 1918. godine već bilo formirano pod upravom Pere Jovanovića, bivšeg člana niškog pozorišta, i počelo davati predstave. Pri tom, ja sam već 5. februara 1919. godine bio premešten iz Niša za privremenog sudiju u Tetovu…
U aprilu 1923. godine, za Uskrs, dođe moja mati kod mene u Beograd u goste. U Narodnom pozorištu davala se jedne večeri opera Boemi. Uzeo sam kartu i za nju. Po svršetku predstave, ja i moja žena upitamo majku kako joj se dopada, a ona reče: Pa neje lošo sinko, salte ništo ne moga’ da gi razberem, jer ič ne zboru!
Posle nekoliko dana u Manježu se davala Dorćolska posla. Odosmo svi troje. Za vreme predstave moja se mati stalno smejala, naročito Čiča Iliji koji je igrao Papa Naska. Na pitanje, kako joj se ovaj komad sviđa, ona reče: Mnogo je ubavo, sinko, i sve gi razbiram. Ovaj bi mogla da gledam svaki d’n i da se smejem, Bog gi nasmejao. A ne ko onaj od pre neki d’n, salte se čepate te gi čovek ništa ne razbira.
Siniša Janić, Niško pozorište 1887-1944, Teatron, 30/1/12
Tekst priredila: Tamara Milosavljević