Народно позориште Ниш

Навигација

Архива

Мала

Текст: Радослав Павловић
Режија: Иван Вуковић
Време:
Потресна прича о животу малих људи на маргини друштва, о закону улице и посебном моралном кодексу који на њој влада. Прича о суровом уласку у свет одраслих једне девојчице, која поред људског зла, подлости и немилосрдности, међу људима на социјалном дну први пут препознаје и открива и најплеменитија осећања – љубав, оданост, пријатељство, пожртвовање. Прича о суочавању са животом и свим његовим лицима, које, и онда када је најсуровије, у једном младом бићу не може уништити клицу наде да ће сутра ипак бити боље.

Испицијент: ВЛАДА ЂОРЂЕВИЋ Тон мајстор: СРЕТЕН ЦВЕТКОВИЋ Суфлер: ОЗРЕН МИТИЋ Мајстор светла: ДЕЈАН МИТИЋ

Деветстопетнаеста, трагедија једног народа

Текст: Бранислав Нушић
Режија: Милан Нешковић
Време:
Роман је дубоко узбудљив низ прича, очевица народне и државне трагедије, писца који је трагедију са својим народом и својом државом, и жртвама у крви, до краја поделио. У години када се чинило да Србија нестаје са историјске и географске мапе, Браниславу Нушићу погинуо је син Страхиња-Бан, као војник војске Краљевине Србије. Писац овај роман посвећује прерано настрадалом детету. Исписујући колективну и личну трагедију, Нушић роман започиње у јесен 1915.  и завршава догађајима у зиму исте године, непосредно пре него су народ и држава, изнурени ратовањем и страдањима, кренули у повлачење преко албанских и црногорских планинских врлети. Пишући "Поговор" роману, у марту 1920, писац каже: "Мада је ова књига доста опсежна, ја нисам ни помишљао њоме обухватити целокупну трагедију деветсопетнаесте године. Бележио сам, опажао и саосећао сам у појавама које су се збивале око мене или допрле до мене, јер, учесник и сам у великој невољи, нисам ни могао даље догледати. Моја књига завршава у Пећи, јер се ту завршава и трагедија народа. Одатле даље настају трагедије појединаца, од којих свака за се заслужује по једну оволику књигу." Праизведба комада Деветстопетнаеста, трагедија једног народа, изведена је 28.јуна 2013. године у Крушевцу, на затварању манифестације „Видовдан 2013“, а у оквиру централне прославе државног обележавања Видовдана. Представа је одиграна на отвореној сцени амфитеатра спомен-комплекса „Слободиште“ пред више од 4.000 гледалаца и уз присуство највиших представника Владе Републике Србије, Српске православне цркве и градова Крушевца и Ниша. Драматизација: Спасоје Ж. Миловановић Сценски покрет: Игор Дамњановић Фотографија и дизајн светла: Војкан Гостиљац Лектор: Наташа Илић Организатор: Јована Стојковић

Пластика

Текст: Стеван Копривица
Режија: Сузана Петричевић
Време:
Гостовање из Београда
Све се догађа у теретани, чекајући др. Штибохара Шта је било, било је. Новом снагом у нови живот. Ево њих две, Катарине и Милине у елитној теретани затвореног типа где чекају персоналног тренера који ће им одредити врсту тренинга. Само за њих, да буду оно што никада нису биле. После тога следи чаробни скалпел др. Штибохара који ће поправити све оно што је живот покварио. Милина и Катарина, у годинама када се још нада, дале су велики новац да би прошле кроз специјални третман чије је финале пластична операција. Никада се пре нису среле њих две и никада се и не би среле да није ове мале теретане и тренера који недопустиво касни. Два дијаметрално супротна карактера, две наизглед обичне али узбудљиве судбине кроз које се преламају смешне и болне одреднице времена у коме живимо , сучелиће се на справама за корекцију тела и душе. Исход њиховог сусрета је крајње неизвестан, као и наши животи уосталом.

Мртве душе

Текст: Н.В.Гогољ
Режија: Ана Ђорђевић
Време:
Гротескна прича о Чичикову, државном чиновнику који је открио нов начин да се обогати, тргујући дотад непознатом робом – мртвим душама, одише тешким, горким хумором и на невероватан начин кореспондира са временом данашњим: не само као критика гломазне бирократске државе у којој људи постоје само као бројке него и као критика распомамљене материјалистичке културе, у којој је једино мерило вредности новац, а човек у сталној јурњави за статусом губи сопствени идентитет и сам се претварајући у робу. Смејући се догодовштинама Чичиковљевим, његовој дрскости, па и довитљивости у безобзирности, публика неће моћи а да се не упита оно што се питају и ликови наше представе – колика је данас стварна цена душа? Мртвих или живих – скоро да је свеједно. Драматизација и режија: Ана Ђорђевић Асистент сценографа: Милош Тодоровић Лектор: Наташа Илић Инспицијент: Слободан Илић Суфлер: Александра Вуков Мајстор светла: Драгослав Добросављевић Мајстор тона: Владимир Ђорђевић

О редитељу

Ана Ђорђевић рођена је у Београду, 1977. Дипломирала је позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности. Професионални је редитељ од 2000. године. За већину представа писала је ауторски текст или драматизовала прозно дело. Значајније режије: Киш/Балетић/Ђорђевић Ред вожње Андреаса Сама, Југословенско Драмско Позориште 2005., Ж.Б.П. Молијер Дон Жуан, БИТЕФ театат 2005., Ђовани Бокачо Декамерон, Вечерња сцена Позоришта „Бошко Буха“ 2006., Лаза Лазаревић Швабица, Југословенско драмско позориште 2009., Ф.М. Достојевски Записи из подземља Југословенско Драмско Позориште, 2010., Н.В. Гогољ Женидба, Народно позориште Сомбор 2010., Петар Михајловић, Радничка хроника, Народно позориште Републике Српске 2010., Ана Ђорђевић Ђакон, Српско народно позориште Нови Сад 2013., Ана Ђорђевић Четрнаеста Народно позориште Републике Српске 1913., Вилијем Шекспир Много вике ни око чега, Народно позориште Сомбор 2015., Стојан Срдић Моје Дете, Београдско Драмско Позориште, 2016., Мирослав Крлежа У агонији БеоАрт и Југословенско драмско позориште 2016.

Реч редитеља

Човек материјалистичке културе о којој пише Гогољ, а која је и култура данашњице, дубоко верује да постаје нерањив и бесмртан кроз стицање новца. Ликови „Мртвих душа“, на челу са Чичиковим, усмерено и напето теже свом извору нерањивости – копејки, сталном, непрекидном дотоку копејке, еликсира бесмртности. Они за други извор живота и не знају, јер им није ни дато да друго упознају, јер су од малена учени да је имање исто што и идентитет. Ти чудновати, загонетни, гротескни и тужни Гогољеви људи живе под сталним терором амбиције, укљештени између трагедије и комедије, односно под влашћу страсти која им ради о глави, а која је уједно њихово једино животно гориво. Опчињени сном о нерањивости, луди за њом до грознице, бацају се за копејком у амбис најневероватнијих подухвата, а ситуације у које западају, извор су типично гогљевског меланхоличног хумора, којим одише и ова инсценација његовог најзначајнијег дела и једног од најзначајнијих дела светске литературе икада. Наша представа рађена је са намером да дотакне један од многих аспеката овог загнетног, недовршеног прозног ремек-дела, уз свест да се сва ширина његовог значења не обухвата једним позоришним чином, али да је, ипак, овај позоришни чин покушај темељног и искреног дијалога са литерарним предлошком и савременом овдашњом публиком истовремено. А то није мало. [Best_Wordpress_Gallery id="5" gal_title="Mrtve duše"]

Оперета “Слепи миш“

Текст: ...
Режија: Иван Вуковић
Време:
Оперета у три чина Либрето, по Мејаку и Халевију, написали Хафнер и Жене Праизведба у Бечу, 5. Априла 1874. Народно позориште у Нишу и Факултет уметности у Нишу, Хор и оркестар Факултета уметности у Нишу у сарадњи са Симфонијским оркестром у Нишу и СКЦ-ом у Нишу. Композитор: Јохан Штраус Диригент Милена Ињац Редитељ Иван Вуковић Сценографско решење Иван Вуковић Костимограф Дејан Гоцић Кореограф Војкан Живковић Аутор пројекта Сузана Костић Радња се догађа у бањи у близини великог града Пауза после првог и другог чина Хор Факултета уметности у Нишу „Маестрини“ – диригент Ивана Мировић Оркестар Факултета уметности у Нишу – диригент Милена Ињац Оперски студио Факултета уметности у Нишу Концерт мајстор Давид Сарамандић Корепетитор Ингрид Јанковић Сценски покрет Дејан Гоцић Техничко вођство Љубиша Живковић Координатор у техници Зоран Илић Испицијент Слободан Илић, Зоран Станисављевић Суфлер Ивана Мировић Организатор Ана Вељковић Мултимедијална подршка Марко Мицић Мајстор светла Иван Момчиловић Расветљивач Драгослав Добросављевић, Дејан Митић Мајстор позорнице Славиша Филиповић Декоратер Мића Лазаревић Мајстор тона Влада Ђорђрвић Главни реквизитер Марко Паулус Набављачи Добрила Маријановић, Зоран Денчић Гардеробер Душица Младеновић Шминка Марија Пешић Фризура Љиљана Рашић Мајстор маске Филип Цветковић Кројачки радови Марина Стевановић, Снежана Аранђеловић, Владимир Пекић ИДЕА – пријатељ Опере [nggallery id=34 images=10]

Франкофонска песма – такмичење

Текст: ...
Режија: ...
Време:
Француски институт у Нишу

Насиље – Представа о Алекси Јанковићу

Текст: ...
Режија: Кокан Младеновић
Време:
18:00
Гостовање – Омладинско позориште Дадов, Београд
Драматург: Димитрије Коканов Насиље, поремећене вредности, туга, бол, патња и на крају – остварење једног никад досањаног сна. Ово су речи којима би укратко могла да се опише нова представа Кокана Младеновића „Насиље“ посвећена Алекси Јанковићу, дечаку чија је трагична прича потресла Србију, али не и институције које и даље ништа нису промениле. Представа позоришта „Дадов“ није само посвећена Алекси, описујући његов случај на основу страница новина и емисија са малих екрана, где смо имали прилику да претходних година читамо о овој трагедији, већ преноси све у реалност и свет од крви и меса. Плавокоси, раздрагани дечак који трпи зверско насиље наочиглед оних којима је посао да то спрече; насилници који иживљавањем над слабијим добијају осећај више вредности; и неправда, ужасна неправда. И јасна порука – да се више НИКАД не понови, иако ће.

На чистини

Текст: По мотивима приповедака Стевана Сремца
Режија: Душан Петровић
Време:
Драма Светислава Јованова и Душана Петровића „На чистини“ настала је по мотивима прозе Стевана Сремца, а нарочито трију приповедака – „Ибиш-ага“, „Прва жалост Пушина“ и „Пазар за старо“. Шира публика тако добија прилику да упозна и мање позната Сремчева дела. Смештајући радњу у шуму, у ноћ на Духове с почетка XX века и мешајући реалне и фантазмагоричне ликове из словенске митологије, аутори такође причају и једну метафоричну причу о бивствовању глумачком, о њиховој сталној борби и суштинској љубави за уметност и вечитој теми – да се у раљама материјалног сиромаштва скрива, клија и ипак опстаје огромно духовно богатство.

Реч редитеља

Комад На чистини настао је по мотивима прозе Стевана Сремца. Светислав Јованов и ја смо инспирацију за главно збивање у представи пронашли у причи Путујуће друштво, која се бави судбином путујућих глумаца с краја деветнаестог века на територији која је тек ослобођена од вишевековног ропства под Турцима. Њихови проблеми – како они егзистенцијални, у виду вечите несташице средстава, тако и они професионални, који се тичу избора адекватног репертоара за публику која их дочекује са великом резервом и неповерењем – учинили су нам се више него савременима. У нашој представи глумачка трупа своје невоље решава играњем три жанровски различите Сремчеве приче...

О редитељу

Душан Петровић дипломирао је позоришну режију на Факултету драмских уметности у Београду 1992. и убрзо почео да ради на истом факултету као асистент. Данас је редовни професор на тамошњој Катедри за позоришну и радио режију. Током каријере режирао је око четрдесет представа у Београду, Новом Саду, Сомбору, Суботици, Бањалуци, Зрењанину итд. Четири сезоне је радио као директор Драме на српском језику у НП Суботица и две сезоне као директор Драме у Српском народном позоришту у Новом Саду. Комад На чистини је прва представа коју режира у Народном позоришту у Нишу. [Best_Wordpress_Gallery id="4" gal_title="Na Cistini"] Фото: Никола Милосављевић Сликарски радови: ВЛАДИМИР КРСТИЋ Лектор: НАТАША ИЛИЋ

Мртве душе – ПРВА РЕПРИЗА

Текст: Н.В.Гогољ
Режија: Ана Ђорђевић
Време:
Гротескна прича о Чичикову, државном чиновнику који је открио нов начин да се обогати, тргујући дотад непознатом робом – мртвим душама, одише тешким, горким хумором и на невероватан начин кореспондира са временом данашњим: не само као критика гломазне бирократске државе у којој људи постоје само као бројке него и као критика распомамљене материјалистичке културе, у којој је једино мерило вредности новац, а човек у сталној јурњави за статусом губи сопствени идентитет и сам се претварајући у робу. Смејући се догодовштинама Чичиковљевим, његовој дрскости, па и довитљивости у безобзирности, публика неће моћи а да се не упита оно што се питају и ликови наше представе – колика је данас стварна цена душа? Мртвих или живих – скоро да је свеједно. Драматизација и режија: Ана Ђорђевић Асистент сценографа: Милош Тодоровић Лектор: Наташа Илић Инспицијент: Слободан Илић Суфлер: Александра Вуков Мајстор светла: Драгослав Добросављевић Мајстор тона: Владимир Ђорђевић

О редитељу

Ана Ђорђевић рођена је у Београду, 1977. Дипломирала је позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности. Професионални је редитељ од 2000. године. За већину представа писала је ауторски текст или драматизовала прозно дело. Значајније режије: Киш/Балетић/Ђорђевић Ред вожње Андреаса Сама, Југословенско Драмско Позориште 2005., Ж.Б.П. Молијер Дон Жуан, БИТЕФ театат 2005., Ђовани Бокачо Декамерон, Вечерња сцена Позоришта „Бошко Буха“ 2006., Лаза Лазаревић Швабица, Југословенско драмско позориште 2009., Ф.М. Достојевски Записи из подземља Југословенско Драмско Позориште, 2010., Н.В. Гогољ Женидба, Народно позориште Сомбор 2010., Петар Михајловић, Радничка хроника, Народно позориште Републике Српске 2010., Ана Ђорђевић Ђакон, Српско народно позориште Нови Сад 2013., Ана Ђорђевић Четрнаеста Народно позориште Републике Српске 1913., Вилијем Шекспир Много вике ни око чега, Народно позориште Сомбор 2015., Стојан Срдић Моје Дете, Београдско Драмско Позориште, 2016., Мирослав Крлежа У агонији БеоАрт и Југословенско драмско позориште 2016.

Реч редитеља

Човек материјалистичке културе о којој пише Гогољ, а која је и култура данашњице, дубоко верује да постаје нерањив и бесмртан кроз стицање новца. Ликови „Мртвих душа“, на челу са Чичиковим, усмерено и напето теже свом извору нерањивости – копејки, сталном, непрекидном дотоку копејке, еликсира бесмртности. Они за други извор живота и не знају, јер им није ни дато да друго упознају, јер су од малена учени да је имање исто што и идентитет. Ти чудновати, загонетни, гротескни и тужни Гогољеви људи живе под сталним терором амбиције, укљештени између трагедије и комедије, односно под влашћу страсти која им ради о глави, а која је уједно њихово једино животно гориво. Опчињени сном о нерањивости, луди за њом до грознице, бацају се за копејком у амбис најневероватнијих подухвата, а ситуације у које западају, извор су типично гогљевског меланхоличног хумора, којим одише и ова инсценација његовог најзначајнијег дела и једног од најзначајнијих дела светске литературе икада. Наша представа рађена је са намером да дотакне један од многих аспеката овог загнетног, недовршеног прозног ремек-дела, уз свест да се сва ширина његовог значења не обухвата једним позоришним чином, али да је, ипак, овај позоришни чин покушај темељног и искреног дијалога са литерарним предлошком и савременом овдашњом публиком истовремено. А то није мало. [Best_Wordpress_Gallery id="5" gal_title="Mrtve duše"]

Мртве душе – ПРЕМИЈЕРА

Текст: Н.В.Гогољ
Режија: Ана Ђорђевић
Време:
Гротескна прича о Чичикову, државном чиновнику који је открио нов начин да се обогати, тргујући дотад непознатом робом – мртвим душама, одише тешким, горким хумором и на невероватан начин кореспондира са временом данашњим: не само као критика гломазне бирократске државе у којој људи постоје само као бројке него и као критика распомамљене материјалистичке културе, у којој је једино мерило вредности новац, а човек у сталној јурњави за статусом губи сопствени идентитет и сам се претварајући у робу. Смејући се догодовштинама Чичиковљевим, његовој дрскости, па и довитљивости у безобзирности, публика неће моћи а да се не упита оно што се питају и ликови наше представе – колика је данас стварна цена душа? Мртвих или живих – скоро да је свеједно. Драматизација и режија: Ана Ђорђевић Асистент сценографа: Милош Тодоровић Лектор: Наташа Илић Инспицијент: Слободан Илић Суфлер: Александра Вуков Мајстор светла: Драгослав Добросављевић Мајстор тона: Владимир Ђорђевић

О редитељу

Ана Ђорђевић рођена је у Београду, 1977. Дипломирала је позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности. Професионални је редитељ од 2000. године. За већину представа писала је ауторски текст или драматизовала прозно дело. Значајније режије: Киш/Балетић/Ђорђевић Ред вожње Андреаса Сама, Југословенско Драмско Позориште 2005., Ж.Б.П. Молијер Дон Жуан, БИТЕФ театат 2005., Ђовани Бокачо Декамерон, Вечерња сцена Позоришта „Бошко Буха“ 2006., Лаза Лазаревић Швабица, Југословенско драмско позориште 2009., Ф.М. Достојевски Записи из подземља Југословенско Драмско Позориште, 2010., Н.В. Гогољ Женидба, Народно позориште Сомбор 2010., Петар Михајловић, Радничка хроника, Народно позориште Републике Српске 2010., Ана Ђорђевић Ђакон, Српско народно позориште Нови Сад 2013., Ана Ђорђевић Четрнаеста Народно позориште Републике Српске 1913., Вилијем Шекспир Много вике ни око чега, Народно позориште Сомбор 2015., Стојан Срдић Моје Дете, Београдско Драмско Позориште, 2016., Мирослав Крлежа У агонији БеоАрт и Југословенско драмско позориште 2016.

Реч редитеља

Човек материјалистичке културе о којој пише Гогољ, а која је и култура данашњице, дубоко верује да постаје нерањив и бесмртан кроз стицање новца. Ликови „Мртвих душа“, на челу са Чичиковим, усмерено и напето теже свом извору нерањивости – копејки, сталном, непрекидном дотоку копејке, еликсира бесмртности. Они за други извор живота и не знају, јер им није ни дато да друго упознају, јер су од малена учени да је имање исто што и идентитет. Ти чудновати, загонетни, гротескни и тужни Гогољеви људи живе под сталним терором амбиције, укљештени између трагедије и комедије, односно под влашћу страсти која им ради о глави, а која је уједно њихово једино животно гориво. Опчињени сном о нерањивости, луди за њом до грознице, бацају се за копејком у амбис најневероватнијих подухвата, а ситуације у које западају, извор су типично гогљевског меланхоличног хумора, којим одише и ова инсценација његовог најзначајнијег дела и једног од најзначајнијих дела светске литературе икада. Наша представа рађена је са намером да дотакне један од многих аспеката овог загнетног, недовршеног прозног ремек-дела, уз свест да се сва ширина његовог значења не обухвата једним позоришним чином, али да је, ипак, овај позоришни чин покушај темељног и искреног дијалога са литерарним предлошком и савременом овдашњом публиком истовремено. А то није мало. [Best_Wordpress_Gallery id="5" gal_title="Mrtve duše"]

Где је нестао Хармс

Текст: Мила Машовић Николић
Режија: Ангелчо Илиевски
Време:
Ова представа је дубоки крик за слободом, како друштвеном тако и личном. Она говори о расту и паду једног слободног човека, који се на свој посебан начин бори за слободу у диктатури, у једном трулом, подмуклом и лицемерном друштву. Јасно је да је слободни човек највећи и најгори непријатељ власти, пособно оне која режимски влада. А у свим тим великим диктатурама нема простора за апсурд и бесмисленост. Ми данас живимо Хармса. Уколико само променимо угао посматрања, јасно ћемо видети да је све око нас страшно бесмислено и схватићемо да је то наша реалност. Радити Хармса је задовољство и изазов. Његов лични живот и његово стваралаштво су један велики свет, посебан, зачудан, нама иако далек истовремено близак. Тај његов свет је и наш свет, та његова борба је и наша борба, сви смо ми Хармс на неки начин. На живот у једном тако прљавом свету у коме су све норме поремећене, у коме је све померено, у коме све губи свој смисао, у коме се све маскира и скрива, у коме слобода нестаје а сви то полако прихватају, позориште не сме да остане равнодушно. Оно мора да поставља велика питања, да се бори, да прати све друштвене аномалије и да их коментарише, али истовремено мора и да дâ наду да можда може некако другачије, што је и његов суштински циљ. Наш свет у овој представи сачињен је управо тим мешањем реалности и бесмислености, живота и магије. Тај наш свет нема границе, преко њега снажно коментаришемо, постављамо велика питања на сопствени начин, за који мислимо да је интересантан а притом директан. Наша представа не нуди одговоре, само поставља питања, задире у све сегменте живота, отвара посебне приче, говори о свему шта нас окружује. Бег у комично је само скривање једне дубоке трагедије. Хармс отвара огроман простор да свако нађе свој начин и да проговори о ономе што је његов сопствени бол, о ономе што недостаје, о ономе што је сан и живот истовремено, о неком свом свету, да исприча неке своје дубоке искрене приче. Преко Хармса сам се трудио да проговорим о једном распаднутом и апсурдном друштву у коме живимо, о малограђанском менталитету, ускраћивању слободе, политичкој и државној репресији, омаловажавању. Ова представа је мој дубоки и лични крик, наш заједнички крик… О редитељу Ангелчо Илиевски је млади македонски редитељ који је дипломирао позоришну режију на Факултету драмских уметности у Скопљу, Р. Македонија, у класи ред. проф. Слободана Унковског и ванр. проф. Златка Славенског. Матично позориште у коме ради као редитељ је Народни театар у Битољу. Досадашње режије: “Сејач на деца” (по сопственом тексту), “Лекција” Ежена Јонеска, “Заводникот” (сопствени текст), “Кораци” Семјуела Бекета, “Соната духова” Аугуста Стриндберга, “Цензор” Антониjа Нилсона, “Породичне приче” Биљане Србљановић, (све представе изведене у Македонији) и “Маму му ко је први почео” Дејана Дуковског у Осијеку у Хрватској. Био је асистент редитеља у представи “Изгубљени Германци” Дејана Дуковског у режији Слободана Унковског и “Мајстор и Маргарита” Михаила Булгакова у режији Ивана Поповског. Аутор је три драмска текста: “Сејач на деца”, “Заводникот” и “Где је твоје место Џои” (драма за децу), као и две књиге поезије “По патот кон сонцето” и “Спомени”. Учествовао је на многим радионицама у домовини и иностранству. Негова представа “Сејач на деца” освојила је гран при за најбољу представу на два фестивала, а Илиевски је добитник награде за најбољу режију. На неколико фестивала у Македонији и иностранству глумци из његових представа освојили су награде и признања. О писцу Мила Машовић је рођена 1983. године у Нишу. Пише драмске текстове за децу и одрасле. Дипломирала је 2010. године на Факултету драмских уметности у Београду, на Катедри за драматургију, као и на Филолошком факултету у Београду, на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности, 2007. године. На Институту за позориште, телевизију, медије и филм у Београду бави се научним радом из теорије драмских уметности, медија и културе као докторант-стипендиста Министарства образовања и науке Републике Србије. Добитница је бројних књижевних награда: „Бранкове“, „Селенићеве“ и „Кулунџићеве“, награде за оригинални текст за децу на фестивалу „Звездариште“ у Београду, као и награде дечијег жирија у Котору 2008. године. Писала је многобројне драматизације за радио и позориште. Ауторка је више оригиналних радио-драма, од којих су најзначајније: „Бржи од метка – први српски маратонац“, Радио Београд: 2009; „Једно – женска драма“, Радио Београд: 2010. Праизведбе драмских текстова за децу: „Бесна глиста“, Позориштанце „Пуж“, Београд, 2008; „Гуливер на путовању“, Позориште лутака „Пинокио“, Земун, 2009; „Камени цвет“, Мало позориште „Душко Радовић”, Београд, 2015. Праизведбе драмских текстова за вечерњу сцену: „Хормони“, Градско позориште „КИЦ – Будо Томовић“, Подгорица, 2014. Живи и ради у Београду. О драмском тексту Овај текст, у оригиналу насловљен „Грађанин Хармс“ представља једну врсту документарне фикције о руском авангардном књижевнику Данилу Хармсу. За разлику од чувеног филма из 80-их, ова представа је комбинација фикције и факата. Текст сам написала на основу различите грађе, историјског материјала, Хармсовог дневника, бележнице, полицијских досијеа, сведочанстава оних који су га познавали, али и на основу његове књижевности – кратких прича, драма и песама. Оно што је за мене било занимљиво је да кроз ову драму искажем на који начин и до које мере се развија тоталитаризам у једној бирократски устројеној земљи као што је била совјетска Русија. Апсурд Хармсовог животног страдања требало би да за све нас буде опомена. Посебно ме је погодило то што је Хармс постао „случај за полицију“ због књижевности коју је писао за децу. Прича о Хармсу је прича о неправди и прогону који се дешава уметницима, у том смислу она је универзална и вреди да буде испричана. Мила Машовић Николић, драмска списатељица [nggallery id=39] Текст: Мила Машовић Николић Редитељ: Ангелчо Илиевски Сценограф: Вељко Стојановић Костимограф: Ивана Младеновић Музика: Дарија Андовска Лектор: Наташа Илић Фотографија: Владимир Вања Стојановић Дизајн светла: Драгослав Добросављевић Корепетитор: Ивана Мировић Сонгови снимљени у студију Факултета уметности При снимању сонгова помогли студенти соло певања Факултета уметности.

Госпођа министарка

Текст: Бранислав Ђ.Нушић
Режија: Душан Јовановић
Време:
Редитељ Душан Јовановић и глумци Народног позоришта у Нишу успели су да направе представу која се неће гледати само данас; представу о којој ће се причати као о министарки Жанке Стокић или Љубинке Бобић. И у томе су успели сасвим. У  Нушићевој комедији редитељ је моћно разиграо ново и невиђено. Представа не пати од досадног савршенства, али је моћна, узбудљива, динамична, набијена трагикомичном енергијом. "Госпођа министарка" у сценском тумачењу Душана Јовановића осавремењен је и врло апсурдан приказ лудила жеђи за влашћу, сочно смешна критика менталитета, али и спретно реализован низ бурлескних ситуација. Представа је освежена низом нових мотива, у односу на Нушићев текст, који обогаћују значењски ниво представе, као и њене комичке вредности. Представа за причу, коментаре, за дуг и леп позоришни живот која ће остати упамћена као представа која је озбиљно, драматично чак, схватила Живкину муку, а да, при том, Живкин успон и пад није лишила комичности вишег реда, комичности која израста из опсежне немоћи да се нешто стварно и трајно промени. [nggallery id=23 images=10]

Жорж Данден

Текст: Жан Батист Поклен Молијер
Режија: Драгослав Савић
Време:
У комедији Жорж Данден Молијер се бави темом модерних скоројевића, чинећи овај комад бриљантном критиком помодарства, лицемерја и болесне тежње ка „високим круговима“. Наиме, Жорж Данден, сеоски богаташ, покушавајући да се приближи аристократији и стекне племићку титулу, жени се племкињом која га презире и вара. Међутим, његова сујета, глупост и похлепа неминовно га воде у блато, а он, понижен и поражен, схвата да се новцем не може купити оно највредније – љубав. Молијер, истанчани познавалац свих нијанси људске природе и човекових мана, кроз окрепљујући смех који носе његове комедије потврђује своју актуелност и данас, у времену у коме човек у сталној трци за новцем заборавља на праве људске вредности и оно што суштински живот чини лепим, терајући гледаоца да се запита над собом и светом око себе.

Реч редитеља

Комедија „Жорж Данден“ је озбиљан стваралачки изазов како за глумачки ансамбл тако и за позориште у целини, јер је неопходан високи професионализам код сусрета са законитостима молијеровске комедије. Молијер, јединствени филозоф из плејаде највећих у позоришној историји човечанства, био је у блиском контакту с народом. Ипак, кроз окрепљујући смех који носе његове комедије, он тера гледаоца да се замисли и запита над собом и светом око себе. У комедији „Жорж Данден“ Молијер се бави темом модерних скоројевића, чинећи овај комад бриљантном критиком помодарства и лицемерја. Наиме, Жорж Данден, сеоски богаташ, покушавајући да се приближи аристократији и стекне племићку титулу, жени се племкињом која га презире и вара. У свету коме не припада, окружен лицемерјем, лажима, уценама и увредама, он доживљава комплетан пораз кроз понижење, морално срозавање и губитак части, схватајући да се новцем не може купити све – ни титула, ни породица, а понајмање света брачна заједница и љубав у њој. Ко је коме господар, онда? Човек новцу или... Проклето смешна људска природа. Да ли је довољно да се само замислимо? У спомен на свог учитеља Аспаруха Паунова, Драгослав Савић

Драгослав Савић – Сафа

Глумац Народног позоришта у Нишу. 30 година професионално ради у позоришту. Аутор је и редитељ више тв емисија које су са успехом приказиване на нишким тeлевизијама. Режирао је више позоришних представа. Добитник је трију награда на Сусретима професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“. Одиграо је преко сто улога у позориштима у Србији. [gallery id="1960"] Фото: Владимир Вања Стојановић

Виолиниста на крову

Текст: Џозеф Стејн
Режија: Десимир Станојевић
Време:
...

Велики маневри у тијесним улицама

Текст: Иво Брешан
Режија: Иван Вуковић
Време:
У комедији чија се радња збива у Шибенику 1920, Иво Брешан је као полазиште искористио идеју Шекспирових комада Укроћена горопад и Живот је сан. Заплет почиње када студент Лујо одлучи да направи психолошки експеримент и провери да ли је могуће убедити човека да је оно што није, односно да је његов живот само сан. У реализацију плана укључује се и крчмар Тафра, који би да се освети трговцу Пребанди што своју млађу кћер Цвиту није хтео да уда за Тафриног сина Дунка. Како би успели у својој намери они у игру замене идентитета увлаче пријатеље, али и странца и пијанца Багару, кога представљају као младог контеа. Тако се око Пребанде и његове породице заврти невероватна  прича, пуна духовитих заплета и перипетија. Паралелно са овом одвија се друга линија комада – прича о Катици, Пребандиној старијој кћери, којој никако да нађу мужа због њене преке нарави. Ипак, Брешан се кроз цео комад бави и једним филозофским питањем – односом сна и јаве, које пак отвара питање људске природе и суштине идентитета. [nggallery id=31]

ПРВА РЕПРИЗА – На чистини

Текст: По мотивима приповедака Стевана Сремца
Режија: Душан Петровић
Време:
Драма Светислава Јованова и Душана Петровића „На чистини“ настала је по мотивима прозе Стевана Сремца, а нарочито трију приповедака – „Ибиш-ага“, „Прва жалост Пушина“ и „Пазар за старо“. Шира публика тако добија прилику да упозна и мање позната Сремчева дела. Смештајући радњу у шуму, у ноћ на Духове с почетка XX века и мешајући реалне и фантазмагоричне ликове из словенске митологије, аутори такође причају и једну метафоричну причу о бивствовању глумачком, о њиховој сталној борби и суштинској љубави за уметност и вечитој теми – да се у раљама материјалног сиромаштва скрива, клија и ипак опстаје огромно духовно богатство.

Реч редитеља

Комад На чистини настао је по мотивима прозе Стевана Сремца. Светислав Јованов и ја смо инспирацију за главно збивање у представи пронашли у причи Путујуће друштво, која се бави судбином путујућих глумаца с краја деветнаестог века на територији која је тек ослобођена од вишевековног ропства под Турцима. Њихови проблеми – како они егзистенцијални, у виду вечите несташице средстава, тако и они професионални, који се тичу избора адекватног репертоара за публику која их дочекује са великом резервом и неповерењем – учинили су нам се више него савременима. У нашој представи глумачка трупа своје невоље решава играњем три жанровски различите Сремчеве приче...

О редитељу

Душан Петровић дипломирао је позоришну режију на Факултету драмских уметности у Београду 1992. и убрзо почео да ради на истом факултету као асистент. Данас је редовни професор на тамошњој Катедри за позоришну и радио режију. Током каријере режирао је око четрдесет представа у Београду, Новом Саду, Сомбору, Суботици, Бањалуци, Зрењанину итд. Четири сезоне је радио као директор Драме на српском језику у НП Суботица и две сезоне као директор Драме у Српском народном позоришту у Новом Саду. Комад На чистини је прва представа коју режира у Народном позоришту у Нишу. [Best_Wordpress_Gallery id="4" gal_title="Na Cistini"] Фото: Никола Милосављевић Сликарски радови: ВЛАДИМИР КРСТИЋ Лектор: НАТАША ИЛИЋ

ПРЕМИЈЕРА – На чистини

Текст: По мотивима приповедака Стевана Сремца
Режија: Душан Петровић
Време:
Драма Светислава Јованова и Душана Петровића „На чистини“ настала је по мотивима прозе Стевана Сремца, а нарочито трију приповедака – „Ибиш-ага“, „Прва жалост Пушина“ и „Пазар за старо“. Шира публика тако добија прилику да упозна и мање позната Сремчева дела. Смештајући радњу у шуму, у ноћ на Духове с почетка XX века и мешајући реалне и фантазмагоричне ликове из словенске митологије, аутори такође причају и једну метафоричну причу о бивствовању глумачком, о њиховој сталној борби и суштинској љубави за уметност и вечитој теми – да се у раљама материјалног сиромаштва скрива, клија и ипак опстаје огромно духовно богатство.

Реч редитеља

Комад На чистини настао је по мотивима прозе Стевана Сремца. Светислав Јованов и ја смо инспирацију за главно збивање у представи пронашли у причи Путујуће друштво, која се бави судбином путујућих глумаца с краја деветнаестог века на територији која је тек ослобођена од вишевековног ропства под Турцима. Њихови проблеми – како они егзистенцијални, у виду вечите несташице средстава, тако и они професионални, који се тичу избора адекватног репертоара за публику која их дочекује са великом резервом и неповерењем – учинили су нам се више него савременима. У нашој представи глумачка трупа своје невоље решава играњем три жанровски различите Сремчеве приче...

О редитељу

Душан Петровић дипломирао је позоришну режију на Факултету драмских уметности у Београду 1992. и убрзо почео да ради на истом факултету као асистент. Данас је редовни професор на тамошњој Катедри за позоришну и радио режију. Током каријере режирао је око четрдесет представа у Београду, Новом Саду, Сомбору, Суботици, Бањалуци, Зрењанину итд. Четири сезоне је радио као директор Драме на српском језику у НП Суботица и две сезоне као директор Драме у Српском народном позоришту у Новом Саду. Комад На чистини је прва представа коју режира у Народном позоришту у Нишу. [Best_Wordpress_Gallery id="4" gal_title="Na Cistini"] Фото: Никола Милосављевић Сликарски радови: ВЛАДИМИР КРСТИЋ Лектор: НАТАША ИЛИЋ

12 гневних жена

Текст: Јелена Мијовић
Режија: Иван Вуковић
Време:
Представа је урађена по мотивима филма „12 ГНЕВНИХ ЉУДИ“, и по тексту ауторке Јелене Мијовић, а у режији Ивана Вуковића. Покушавајући да донесу једногласну одлуку о кривици оптуженог, 12 поротница открива публици своје дилеме, стереотипе са којима се боре, најитимније тајне , личне трагедије и судбине… Лектор: Наташа Илић Инспицијент: Зарков Христо Суфлер: Ивана Зарков Тонац: Сретен Цветковић Мајстор светла: Драгослав Добросавлјевић Фото: Magic photo [nggallery id=37]

Херострат

Текст: Григориј Горин
Режија: Ирфан Менсур
Време:
У Ефесу, 356. године пре нове ере, спаљен је Артемидин храм. Једно од седам светских чуда спалио је грчки трговац Херострат у тежњи да достигне славу и бесмртност, како би се његово име сачувало кроз векове. И уместо да буде кажњен и заборављен, злочинац започиње свој друштвени успон. Тако почиње прича о вечитој борби добра и зла, примерена за сва времена и све просторе. Прича о манипулацији новцем, моћи и влашћу, која кроз векове стихијски разара цело човечанство. Прича о борби праведника који не може да остане равнодушан када зло, цинизам и лицемерје нарастају и прете да захвате све унаоколо. Григориј Горин (Григориј Израиљевич Офштејн, 1940–2000, Москва) био је руски писац јеврејског порекла. Писањем се бавио од студентских дана, када је објављивао под псеудонимом Галка Галкина. Написао је тридесетак драма, сценарија и збирки афоризама, а посебно су значајни они који се баве периодом перестројке и распада Совјетског Савеза. Драму „Заборавити Херострата!“ објавио је 1972. године, али она и данас не губи ништа од своје актуелности. Ово је први Горинов позоришни комад који се ради код нас. Рођен сам на Богојављење почетком друге половине прошлог века у једној земљи на брдовитом Балкану. Вољом богова та држава се распала на неколико мањих, по структури и уређењу важних и јаких целина које су наставиле своје постојање у рајском благостању. Школовао сам се у неколико држава, живео са неколико лепих и паметних жена које су ми изродиле три сина. Имам проблем са најмлађим. Воли позориште… Да би срећно живели не остављам им ништа. Само то и имам… За свој рад сам награђиван. Због мог рада ме воле и цене. Због мог рада ме не воле и не цене. Мислим и говорим оно што желим. Не припадам никоме. Сам сам, учим и питам паметније за савет… Пристојан сам, лепо васпитан а понеко грешком каже и мио човек. Волим све што воле млади. ОСВРНИТЕ СЕ! ЕВО ГА ХЕРОСТРАТ! Ирфан Менсур [Best_Wordpress_Gallery id="2" gal_title="Herostrat"] Текст – Григориј Горин Адаптација, дизајн сцене и избор музике – Ирфан Менсур Асистент режије – Катарина Арсић Костимограф – Дејан Гоцић Асистент костимографа – Владимир Пекић Патинирање костима – Горан Митић Мајстор маске – Филип Цветковић Лектор – Наташа Илић Дизајн принта – Марина Антић Дизајн светла – Драгослав Добросављевић Тон мајстор – Влада Ђорђевић Инспицијент – Слободан Илић, Ивана Зарков Суфлер – Озрен Митић

Брод љубави

Текст: Небојша Ромчевић
Режија: Ангелчо Илиевски
Време:
Брод љубави из наслова истоимене драме заправо је трајект „Кримхилда“ који крстари на релацији Либек-Санкт Петерсбург. Путници су, како то аутор каже, „свиње са Истока“ и „говна са Запада“, тј. сексуални печалбари из источноевропских (бивших комунистичких) земаља у потрази за зарадом и бољим животом и средњекласни Европејци у потрази за задовољствима, забавом или заборавом. Латентни сукоб ова два света заснован на економској моћи и филозофији либералног капитализма, кроз који се преплићу порнографија и политика, хумор, насиље и личне неостварене амбиције, бива бачен у други план пред несрећном судбином појединца. Ово је прича о духовном, моралном, материјалном, идеолошком и психолошком урушавању света, испричана кроз причу о распаду човека.

Реч редитеља

Драма Небојше Ромчевића „Брод љубави“ била је за мене истовремено и изазов и задовољство. Текст је компликован на свој начин, на први поглед чини се површним и једноставним, а заправо отвара суштинске унутрашње проблеме човека и друштва. И драма и представа се баве духом и стањем овог времена. Говоре о колективном лудилу које је и те како последица друштвеног притиска, а све то води једном глобалном распаду. Распаду човекове душе и друштва у целини. Користио сам сценарио филма и основни драмски текст и урадио адаптацију како бих заокружио генералну причу и развио све ликове и односе. Наслов представе је „Брод љубави“, а у суштини нема ни „грама“ љубави, и та иронија је слика света данас. „Ако престанем да сањам, све ће престати да постоји.“ – Овим ликовима недостаје сан, недостаје љубав, недостаје живот у правом смислу те речи. Они су отуђени, живе наметнутим животом, по наметнутим правилима, живе у машини система који их меље и унифицира. У суштини, представа се бави великим проблемима кроз мале људе, који се губе у великом свету. Брод као метафора света нуди гламур, сјај, срећу, љубав, све оно што нам недостаје. А у ствари, све је то лажна слика у коју очајнички верујемо. Прва реплика у представи: „Ми смо као Нојева барка, дивље звери које је Бог створио себи на срамоту или забаву“, заправо је дефиниција овог текста и представе. Брод као отклон од реалности, брод као спас, брод као бег у потрази за оним што нама очајнички недостаје, ма колико то било лажно. Ова представа је наш дубоки и искрени крик, покушај да предочимо куда нас води овакав начин живота. Мислим и дубоко верујем да смо у томе успели. Желим дуг живот овој представи, јер она то заслужује. Ангелчо Илиевски, редитељ

О редитељу

Ангелчо Илиевски, млади македонски редитељ, дипломирао је позоришну режију на Факултету драмских уметности у Скопљу, у класи ред. проф. Слободана Унковског и ванр. проф. Златка Славенског. Матично позориште у коме ради као редитељ је Народни театар у Битољу. Досадашње режије: “Сејач на деца” (по сопственом тексту), “Лекција” Ежена Јонеска, “Заводникот” (сопствени текст), “Кораци” Семјуела Бекета, “Соната духова” Аугуста Стриндберга, “Цензор” Антонија Нилсона, “Породичне приче” Биљане Србљановић, “Сонети“ Вилијама Шекспира (све представе изведене у Македонији), “Маму му ко је први почео” Дејана Дуковског у Осијеку у Хрватској и “Где је нестао Хармс“ Миле Машовић Николић у Народном позоришту у Нишу. Био је асистент редитеља у представи “Изгубљени Германци” Дејана Дуковског у режији Слободана Унковског и “Мајстор и Маргарита” Михаила Булгакова у режији Ивана Поповског. Аутор је три драмска текста: “Сејач на деца”, “Заводникот” и “Где је твоје место Џои” (драма за децу), као и две књиге поезије “По патот кон сонцето” и “Спомени”. Учествовао је на многим радионицама у домовини и иностранству. Негова представа “Сејач на деца” освојила је гран при за најбољу представу на два фестивала, а Илиевски је добитник награде за најбољу режију. На неколико фестивала у Македонији и иностранству глумци из његових представа освојили су награде и признања. [Best_Wordpress_Gallery id="3" gal_title="Brod Ljubavi"] Кореограф: Небојша Громилић Лектор: Наташа Илић Дизајн светла: Дејан Цветковић и Дејан Митић Мајстор тона: Слободан Илић Асистент костимографа: Татјана Колевска Иванов Инспицијент: Христо Зарков Суфлер: Александра Вуков

Едмунд Кин

Текст: Мирхад – Хади Курић
Режија: Ирфан Менсур
Време:
Гостовање у Београдском драмском позоришту
Из пера Хадија Курића, у режији Ирфана Менсура, настала је представа у којој је главни јунак велики глумац и заводник, Едмунд Кин. О овој занимљивој историјској личности писао је и Дима Отац, као и Пол Сартр. Но, Хади Курић се у својој драми првенствено фокусирао на мотив побуне, а не на љубавни заплет. Јер нема ни праве љубавне приче ни доброг драмског заплета без нечије побуне. Узбудљива, инспиративна и дивна прича о глумцима, у којој се Кин, романтик, ексцентрик, наркоман, алкохоличар, јунак, бори за све оне идеале и вредности које се и данас заборављају и запостављају. ПР­ВО из­во­ђе­ње дра­ме „Ед­мунд Кин” по­сти­гло је сја­јан успех на пре­ми­је­ри у На­род­ном по­зо­ри­шту у Ни­шу. Улога слав­ног ен­гле­ског глум­ца ко­ме се „ве­ру­је да је краљ, кад кра­ља игра, и ри­бар, кад рибара игра”, али ко­ји оста­је изван дру­штве­них нор­ми, по­ве­ре­на је Де­ја­ну Цицмиловићу. У овом до­ми­шља­том при­ка­зу ве­чи­те не­стал­не глум­че­ве суд­би­не за­и­гра­ли су и Алек­сан­дар Ма­рин­ко­вић, Са­ња Кр­сто­вић, Милена Јакшић, Сне­жа­на Пе­тро­вић и Алек­сан­дар Миха­и­ло­вић. [nggallery id=17 images=10]