Роман је дубоко узбудљив низ прича, очевица народне и државне трагедије, писца који је трагедију са својим народом и својом државом, и жртвама у крви, до краја поделио. У години када се чинило да Србија нестаје са историјске и географске мапе, Браниславу Нушићу погинуо је син Страхиња-Бан, као војник војске Краљевине Србије. Писац овај роман посвећује прерано настрадалом детету.

Исписујући колективну и личну трагедију, Нушић роман започиње у јесен 1915.  и завршава догађајима у зиму исте године, непосредно пре него су народ и држава, изнурени ратовањем и страдањима, кренули у повлачење преко албанских и црногорских планинских врлети. Пишући “Поговор” роману, у марту 1920, писац каже: “Мада је ова књига доста опсежна, ја нисам ни помишљао њоме обухватити целокупну трагедију деветсопетнаесте године. Бележио сам, опажао и саосећао сам у појавама које су се збивале око мене или допрле до мене, јер, учесник и сам у великој невољи, нисам ни могао даље догледати. Моја књига завршава у Пећи, јер се ту завршава и трагедија народа. Одатле даље настају трагедије појединаца, од којих свака за се заслужује по једну оволику књигу.”

Праизведба комада Деветстопетнаеста, трагедија једног народа, изведена је 28.јуна 2013. године у Крушевцу, на затварању манифестације „Видовдан 2013“, а у оквиру централне прославе државног обележавања Видовдана. Представа је одиграна на отвореној сцени амфитеатра спомен-комплекса „Слободиште“ пред више од 4.000 гледалаца и уз присуство највиших представника Владе Републике Србије, Српске православне цркве и градова Крушевца и Ниша.